Presudom Višeg suda u Nišu Kž1 br. 203/16 od 06.04.2016. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Nišu, okrivljenog M.J. i njegovog branioca kao i branioca okrivljenog M.N., a prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Nišu 11K br. 300/14 od 16.09.2015. godine i Višeg suda u Nišu Kž1 br. 203/16 od 06.04.2016. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.N., adv. Z.M., zbog povrede člana 261. stav 2. tačka 8), člana 264. ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, povrede odredaba člana 33, člana 26. i člana 121. stav 5. KZ, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine obe nižestepene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ali pred potpuno izmenjenim većem ili pak da iste preinači tako što će okrivljenog osloboditi krivice.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.N. u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 33. KZ i povredu člana 441. stav 1. ZKP, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, a kako to iz obrazloženja zahteva proizilazi, ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da je okrivljeni M.N. pravnosnažnom presudom oglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. u vezi člana 33. KZ koje je izvršio u saizvršilaštvu sa okrivljenim M.J. Po stavu branioca okrivljenog prvostepeni sud nije utvrdio u čemu se sastoji zajedničko učestvovanje svakog od okrivljenih u izvršenju predmetnog krivičnog dela, pa kako to sud nije utvrdio to nije ni mogao primeniti odredbu člana 33. KZ, u konkretnom slučaju.

Istaknute navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, a iz sledećih razloga:

Institut saizvršilaštvo prema odredbi člana 33. KZ postoji kada više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela.

Iz činjeničnog opisa datog u izreci prvostepene presude se utvrđuje „da su okrivljeni M.J. i M.N. u uračunljivom stanju, nakon kraće rasprave, zajednički teško telesno povredili oštećenog N.J., ... na taj način što su istog uhvatili za nadlaktice ruku i izbacili ga iz prostorije Udruženja, te je oštećeni pao i direktno udario bočnom stranom kuka u tvrdu podlogu i zadobio tešku telesnu povredu ... pri čemu su bili svesni da su mogli učiniti delo pa su na to pristali“.

Postupajući na napred opisani način, po oceni Vrhovnog kasacionog suda okrivljeni M.N. i okrivljeni M.J. su u uračunljivom stanju, zajednički delovali - učestvovali u radnji izvršenja krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. u vezi člana 33. KZ, sa umišljajem ostvarujući zajedničku odluku. Naime, okrivljeni su zajednički teško telesno povredili oštećenog N.J. tako što su istog uhvatili za nadlaktice ruku, izbacili ga iz prostorija Udruženja, kojom prilikom je oštećeni pao i zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma vrata desne butne kosti, što znači da je kod okrivljenih postojala svest o zajedničkom delovanju, zbog čega su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog o povredi zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Takođe su neosnovani i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu člana 441. stav 4. u vezi člana 261. stav 2. tačka 8) i člana 264. ZKP.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama prilikom odlučivanja o troškovima krivičnog postupka, učinjena povreda člana 441. stav 4. u vezi člana 261. stav 2. tačka 8) i član 264. ZKP, koju branilac obrazlaže tako što navodi da je sud obavezao okrivljene da solidarno plate iznos od 267.750,00 dinara oštećenom, koji je umro u toku postupka, iako nije imao valjane dokaze o tome ko je ili ko su naslednici odnosno pravni sledbenici oštećenog, -nema „rešenja o nasleđivanju“ pa je nejasno kome treba isplatiti navedeni iznos, jer lice koje se legitimisalo kao sin oštećenog nema dokaz – rešenje o nasleđivanju. Osim toga po stavu branioca okrivljenog pravni sledbenici oštećenog N.J. nemaju pravo na dalju naknadu troškova krivičnog postupka.

Međutim, odredbom člana 261. stav 1. ZKP pored ostalog je propisano da su troškovi krivičnog postupka izdaci učinjeni povodom postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka a stavom 2. tačka 8) istog člana, propisano je da isti obuhvataju nužne izdatke oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njegovog punomoćnika.

Članom 264. stav 3. ZKP propisano je da će sud u presudi kojom je više okrivljenih oglašeno krivim, odrediti koliki će deo troškova snositi svaki od njih, a ako to nije moguće, odrediće da svi okrivljeni solidarno snose troškove. Plaćanje paušalnog iznosa odrediće se za svakog okrivljenog posebno.

Imajući u vidu napred navedeno po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka o troškovima krivičnog postupka u konkretnom slučaju, doneta je pravilnom primenom odredbe člana 264. ZKP, pri čemu je sud pravilno okrivljene obavezao da solidarno oštećenom, na ime zastupanja od strane punomoćnika za 21 glavni pretres (po 12.750,00 dinara), isplati iznos od 267.750,00 dinara. S`toga se neosnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 4. u vezi člana 261. stav 2. tačka 8) i člana 264. ZKP.

Nadalje, iz obrazloženja zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog proizilazi da ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2. u vezi člana 36. KZ, koja predstavlja dozvoljeni razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka - zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP, međutim, branilac istu obrazlaže tako što polemiše sa činjeničnim utvrđenjima prvostepenog suda a što predstavlja nedozvoljeni razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud isti - zahtev u tom delu odbacio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva označava i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP dok iz obrazloženja zahteva proizilazi da ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP koje predstavljaju nedozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP u kojoj odredbi su taksativno nabrojane povrede zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti. S`toga je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i u tom delu odbacio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2. u vezi člana 33. KZ i povredu člana 441. stav 4. u vezi člana 261. stav 2. tačka 8) i člana 264. ZKP odbio kao neosnovane, dok je isti zahtev u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP te povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 36. KZ odbacio kao nedozvoljene i odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković,s.r.                                                                                                     Nevenka Važić,s.r.