Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 270/16 od 23.03.2016. godine, delimično su usvojene žalbe branilaca okrivljenih LJ.S. i M.M., pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Nišu K 530/15 od 26.10.2015. godine u pogledu načina izvršenja izrečene kazne zatvora, tako što je određeno da se izrečene kazne zatvora okrivljenima u trajanju od po tri meseca ima izvršiti u prostorijama u kojima okrivljeni stanuju bez primene elektronskog nadzora, s tim da okrivljeni ne smeju napuštati prostorije u kojima stanuju, osim u slučajevima propisanim zakonom, a ukoliko okrivljeni jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova samovoljno napuste prostorije u kojima stanuju biće određeno da ostatak kazne izdrže u Zavodu za izvršenje kazne zatvora, dok su žalbe branilaca okrivljenih u preostalom delu odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su blagovremeno podneli:

-branilac okrivljene LJ.S., advokat M.D., u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje;

-branilac okrivljenog M.M., advokat D.M., zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije i zbog povrede zakona iz čl. 33, 423, 438. stav 2. tačka 2), 441. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevima, našao:

Branilac okrivljene LJ.S. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, i u vezi sa tim navodi da u pobijanim presudama u odnosu na krivično delo koje je okrivljenoj LJ.S. stavljeno na teret nije primenjen krivični zakonik koji je važio u vreme presuđenja, a koji je najblaži za učinioca. Ovo s toga što je u izreci pobijane prvostepene presude navedeno da su okrivljeni izvršili predmetno krivično delo kao odgovorna lica u pravnom licu „u nameri da ne plate porez“, umesto, a kako je predviđeno važećim zakonom „u nameri da izbegnu plaćanje poreza po odbitku“. Zbog iznetog branilac smatra da je izreke presude nerazumljiva i da je optužba prekoračena u smislu člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Međutim, kako su okrivljeni LJ.S. i M.M. pobijanom prvostepenom presudom oglašeni krivim da su izvršili krivično delo neuplaćivanje poreza po odbitku iz člana 229a stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ i osuđeni na kazne zatvora i novčane kazne, pri čemu im nije izrečena mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti u trajanju od jedne do pet godina, to je po oceni ovog suda u konkretnom slučaju prema okrivljenima primenjen zakon koji je najblaži za učinioca, a to je krivični zakonik, koji je važio u vreme presuđenja i koji se primenjuje od 01.01.2013. godine. Ovo stoga, jer je ranijim krivičnim zakonikom koji je važio od 11.09.2009. godine do 31.12.2012. godine članom 229a stav 4, koji reguliše krivično delo neuplaćivanje poreza po odbitku, bilo predviđeno obavezno izricanje mere bezbednosti zabrane vršenja poziva delatnosti i dužnosti u trajanju od jedne do pet godina učiniocu ovog kivičnog dela. Dakle, iz navedenog jasno proizilazi da je u konkretnom slučaju prema okrivljenima LJ.S. i M.M. upravo primenjen zakon koji je najblaži za učinioce, a to je krivični zakonik koji je važio u vreme presuđenja.

Pri čemu, bez uticaja na postojanje povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP je činjenica koju branilac ističe u zahtevu, da je u izreci pobijane prvostepene presude uneto „u nameri da ne plati porez“ umesto „u nameri da izbegne plaćanje poreza“, jer iznetim navodima branilac okrivljenog ukazuje da je izreka pobijane prvostepene presude nerazumljiva, odnosno da je ista doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, a što nije razlog predviđen odredbom člana 485. stav 4. ZKP, zbog koje okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, zbog čega su navodi branioca okrivljene LJ.S. u ovom delu ocenjeni kao nedozvoljeni.

Branilac okrivljene LJ.S. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP (u zahtevu očigledno pogrešno označena kao povreda člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP), smatrajući da se pobijane presude zasnivaju na dokazima na kojima se ne mogu zasnivati i u tom smislu ističe da su dokumenta koja je dostavila poreska policija u ovom postupku bila u fotokopiji, te da takve neoverene fotokopije ne mogu predstavljati dokaz u postupku.

Po nalaženju ovog suda, pitanje da li neoverena fotokopija isprave predstavlja nedozvoljen dokaz jeste faktičko pitanje u svakom konkretnom slučaju i zavisi od toga da li postoji ili ne postoji sumnja u njenu autentičnost i verodostojnost, a samim tim i da li je takva isprava podobna da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose.

U vezi sa iznetim, a kako stranke tokom postupka prilikom izvođenja dokaza uvidom u predmetne fotokoije nisu osporavale autentičnost i verodostojnost tih fotokopija, to je, po oceni ovog suda, očigledno da u konkretnom slučaju navedene fotokopije ne predstavljaju dokaze na kojima se presuda ne može zasnovati, jer samo u slučaju ukoliko bi postojala sumnja u autentičnost i verodostojnost takvih isprava – fotokopija, sud bi bio dužan da njihovu autentičnost potvrdi izvođenjem drugih dokaza i tek ako pored toga i dalje ostane sumnja u autentičnost i verodostojnost takve isprave, ona ne bi bila podobna u smislu člana 112. tačka 26) KZ da služi kao dokaz u postupku.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda neosnovano branilac okrivljene LJ.S. uzahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

U vezi sa istaknutom povredom iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP branilac okrivljene navodi i da iz spisa predmeta nisu izdvojene službene beleške o obaveštenjima primljenim od građana koje je sačinila poreska policija i MUP, ali kako u zahtevu ne označava tačno koje to službene beleške predstavljaju dokaz na kojima se pobijane presude zasnivaju i od kojih građana su obaveštenja na tim beleškama primljena, to je Vrhovni kasacioni sud, a imajući pritom u vidu da ovaj sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahevu za zaštitu zakonitosti (član 489. stav 1. ZKP), našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene LJ.S. u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog M.M. u uvodu zahteva za zaštitu zakonitosti najpre označava da isti podnosi zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije, ali kako uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je okrivljenom M.M. u predmetnom postupku povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog M.M. u uvodu zahteva kao razlog zbog podnošenja zahteva označava i povrede zakona iz čl. 33, 423, 438. stav 2. tačka 2) i 441. ZKP, ali kako, u obrazloženju zahteva ne daje nijedan razlog zbog kojeg smatra da je pobijanim presudama došlo do povreda navedenih odredaba zakona, a imajući pritom u vidu da Vrhovni kasacioni sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom podnošenju u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, to je ovaj sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.M. i u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev branioca okrivljene LJ.S. odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev branioca okrivljene LJ.S., kao i zahtev branioca okrivljenog M.M. u celosti odbacio jer nemaju zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar - savetnik                                                                                                                              Predsednik veća - sudija

Ivana Trkulja Veselinović, s.r.                                                                                                         Janko Lazarević, s.r.