Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljene shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, je neosnovan.

Republički javni tužilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je sud povredio krivični zakon u smislu člana 439. tačka 1) ZKP, kada je utvrdio da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo tj. protivpravno delo koje je u zakonu određeno kao krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, nalazeći da je predmetna pretnja uslovljena i zbog toga nepodobna da kod oštećenog izazove osnovan osećaj straha i ugroženosti. Pored toga, tužilac ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, navodeći da je izreka prvostepenog rešenja nerazumljiva, jer ne sadrži zakonski osnov za odbijanje predloga za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, kao i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, ukazujući da su razlozi pobijanih rešenja nejasni i u znatnoj meri protivrečni, i to posebno u pogledu zaključka suda da se predmetna pretnja ne može smatrati objektivno podobnom da kod oštećenog izazove osećaj straha i ugroženosti i da za takvu ocenu nije potrebno voditi dokazni postupak na glavnom pretresu. Tužilac u zahtevu posebno ukazuje da je sud, obzirom da se radi o neuračunljivom učiniocu, prilikom ocene pretnje kao elementa predmetnog krivičnog dela, morao primeniti drugačije kriterijume u odnosu na one koje primenjuje kada su učinioci uračunljiva lica. U vezi sa tim, u zahtevu se kao razlog podnošenja navodi i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, isticanjem da je u konkretnom slučaju sud cenio protivrečne dokaze, koji mogu biti cenjeni samo u dokaznom postupku na glavnom pretresu, zbog čega je po stavu tužioca, prilikom donošenja rešenja kojim je shodnom primenom odredaba ZKP, odbijen predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, nepravilno primenjena odredba člana 503. stav 1. u vezi sa članom 338. stav 1. tačka 1) ZKP.

Ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Naime, Vrhovni kasacioni sud je stava da je pravilno prvostepeni sud, u fazi ispitivanja optužnog akta, utvrdio postojanje razloga iz člana 338. stav 1. tačka 1) ZKP, jer delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, u konkretnom slučaju protivpravno delo koje je u zakonu određeno kao krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, ne upuštajući se, pri tome u ocenu spornih činjenica i protivrečnih dokaza, već samo ceneći sadržinu optužnog akta - predloga za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi i statusa koji je okrivljena objavila. Po nalaženju ovog suda, pravnosnažnim rešenjima čije ispitivanje zakonitosti je predmet zahteva, nisu učinjene povrede zakona, koje se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističu. Ovo stoga što je prvostepeni sud u konkretnom slučaju postupao u dozvoljenim granicama ispitivanja optužnog akta i za svoju odluku, dao jasne i neprotivrečne razloge, dok je drugostepeni sud pravilno našao da je prvostepeni sud doneo zakonitu odluku, za šta je i taj sud dao jasne i neprotivrečne razloge.

Dakle, iste navode, sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, javni tužilac isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i za prihvatanje kao pravilnog pravnog stanovišta prvostepenog suda – da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, u konkretnom slučaju protivpravno delo u zakonu određeno kao krivično delo iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i u vezi sa tim i postojanja razloga iz člana 338. stav 1. tačka 1) ZKP, kao i postojanja uslova za primenu odredbe člana 503. ZKP (strana 2. drugi stav obrazloženja prvostepenog rešenja), na strani 2. u četvrtom i petom stavu i na strani 3. u drugom stavu obrazloženja drugostepenog rešenja, a u pogledu bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, na strani 3. strani u drugom stavu, izneo jasne i pravilne razloge, koje razloge u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i na iste upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim pravnosnažnim rešenjima nisu učinjene povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić