Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Aleksandar Đurić, zbog povreda zakona iz člana 15, člana 16, člana 420, člana 438. stav 1. tačka 9) i 11), člana 438. stav 2. tačka 2) i 3), člana 439, člana 440. i člana 450. stav 5. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, ali pred drugim postupajućim sudijom ili da preinači presudu Višeg suda u Beogradu Kž1.br.355/20 od 28.10.2020. godine tako što će uvažiti žalbu okrivljenog u celosti i doneti oslobađajuću presudu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) u vezi člana 420. ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je drugostepeni sud prekoračio optužbu i povredio objektivni identitet optužbe i presude, tako što je u izreci drugostepene presude na štetu okrivljenog izmenio činjenični opis krivičnog dela dat u optužnom aktu javnog tužioca i to u pogledu mesta i radnje izvršenja krivičnog dela, kao i posledice. Po stavu branioca drugostepeni sud je prekoračio optužbu jer je u izreku drugostepene presude naveo „ispod“ Osnovnog suda u Lazarevcu umesto „ispred“ Osnovnog suda u Lazarevcu, zatim da je oštećena bila na mestu „vozača“ umesto na mestu „suvozača“ i da ju je okrivljeni uštinuo za unutrašnji deo „desne“ butine umesto za unutrašnji deo „leve“ butine, a kako je to navedeno u optužnom aktu javnog tužioca.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Naime, suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u dispozitivu optužnog predloga Osnovnog javnog tužioca u Lazarevcu KTO.br.186/16 od 30.05.2016. godine preciziranom dana 25.11.2019. godine je navedeno „ispod“ zgrade Osnovnog suda u Lazarevcu i da se oštećena u svom vozilu nalazila na mestu „vozača“, a kako je to naveo i drugostepeni sud u izreci svoje presude, s tim što je drugostepeni sud u izreci drugostepene presude u odnosu na optužni akt javnog tužioca izmenio samo to da je okrivljeni oštećenu uštinuo za unutrašnji deo „desne“ butine, umesto za unutrašnji deo „leve“ butine kako je to navedeno u optužnom aktu javnog tužioca. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, navedenom izmenom činjeničnog opisa krivičnog dela iz optužnog akta javnog tužioca drugostepeni sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA. Ovo sa razloga jer se pobijana drugostepena presuda odnosi na isto lice - okrivljenog AA i na krivično delo za koje je optužen - krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, s tim što je drugostepeni sud u presudi ovom neznatnom izmenom i to u pogledu okolnosti koja ne predstavlja bitno obeležje krivičnog dela u pitanju samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na pretresu održanim pred tim sudom, krećući se pri tome u okviru optužnog akta javnog tužioca, pri čemu su bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u optužnom aktu javnog tužioca i u izreci drugostepene presude, a okrivljeni nije oglašen krivim za više kriminalnih aktivnosti i veću kriminalnu volju (veću „kriminalnu količinu“) od one za koju je optužen, niti je navedena izmena izvršena na štetu okrivljenog. Dakle, kako je činjenični opis u izreci presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, to su u konkretnom slučaju neosnovani navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu odredbe člana 16. ZKP, isticanjem da kako tokom postupka nije na nesumnjiv način dokazano da je okrivljeni izvršio krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ koje mu je stavljeno na teret, to je sud morao da shodno načelu „in dubio pro reo“ reši u korist okrivljenog i da ga oslobodi od optužbe. Pored toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva navodi i povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da sud nije dao obrazloženje zašto je prihvatio kontradiktorne iskaze oštećene i svedoka koji su njeni rođaci, a ne doslednu odbranu okrivljenog. Branilac okrivljenog ukazuje i na povredu odredbe člana 440. ZKP, isticanjem da, osim kontradiktornih iskaza oštećene i svedoka od kojih ni jedan nije očevidac događaja, a koji su u suprotnosti sa lekarskim izveštajima za oštećenu, nema ni jednog dokaza da je okrivljeni kritičnom prilikom bio na licu mesta i da je naneo povrede oštećenoj i ugrozio njeno duševno stanje, zbog čega je sud trebalo da prihvati odbranu okrivljenog koji je tokom celog postupka negirao izvršenje krivičnog dela, a ističe se i da je sud radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja i to posebno vezano za mehanizam nanošenja povreda oštećenoj trebalo da obavi rekonstrukciju kritičnog događaja. Takođe, branilac okrivljenog kao razloge podnošenja zahteva navodi i povrede odredaba člana 15, člana 438. stav 1. tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 3) i člana 450. stav 5. ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija zbog povreda odredaba člana 15, člana 16, člana 438. stav 1. tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 2) i 3), člana 440. i člana 450. stav 5. ZKP, a koje povrede odredaba ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti samo formalno označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. ZKP, s tim što ne precizira koja tačka člana 439. ZKP je u pitanju, a okrivljenom je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, niti branilac u obrazloženju zahteva uopšte navodi u čemu se ova povreda zakona tačno sastoji, pa je stoga i ovaj razlog nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Aleksandra Đurića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Lazi, s.r.                                                                                                 Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić