Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 74. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog AA, u podnetom zahtevu ukazuje da je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Užicu Kv 142/23 od 16.05.2023. godine i Višeg suda u Užicu Kž2 71/23 od 24.05.2023. godine, učinjena povreda zakona iz člana 74. ZKP. Ovo stoga što je, a prema navodima odbrane, Osnovni sud u Užicu, koji je doneo pobijano rešenje od 16.05.2023. godine, bio u obavezi da obavesti branioca po službenoj dužnosti okrivljenog AA, advokata Branka Damljanovića, o vremenu i mestu održavanja sednice veća tog suda, na kojoj se odlučivalo o predlogu javnog tužioca za određivanje pritvora prema okrivljenom i izdavanje poternice, a sve u smislu člana 212. stav 3. ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog AA ukazuje da je u pobijanim pravnosnažnim odlukama učinjena i povreda zakona – odredbe člana 85. stav 3. ZKP, prema kojoj je predviđena obaveza organa postupka da pozove okrivljenog da se izričito izjasni o tome da li će uzeti branioca po svom izboru.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 74. ZKP se po oceni Vrhovnog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, neosnovani su navodi iz zahteva da je Osnovni sud u Užicu bio u obavezi da na pogodan način obavesti, između ostalog, branioca po službenoj dužnosti advokata Branka Damljanovića o vremenu i mestu održavanja sednice veća tog suda radi saslušanja okrivljenog na kojoj se odlučivalo o predlogu javnog tužioca za određivanje pritvora. Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljenom postupajući po predlogu za određivanje pritvora i izdavanje poternice OJT u Užicu Kto 77/23 od 04.04.2023. godine, određen pritvor rešenjem osnovnog suda u Užicu Kv 142/23 od 16.05.2023. godine, a sve imajući u vidu da je na zapisniku o glavnom pretresu Osnovnog suda u Užicu K 84/23 od 31.03.2023. godine konstatovano da na pretres nije pristupio okrivljeni AA, za koga je poziv upućen na kućnu adresu i vratio se kao neuručen, da iz istog proizilazi da se okrivljeni ne nalazi na naznačenoj adresi, jer na istoj nije pronađen i da se radom na terenu došlo do saznanja da se okrivljeni već duže vreme nalazi u Francuskoj, na nepoznatoj adresi, te je za istim raspisana poternica. Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da je okrivljenom povređeno pravo na odbranu u smislu člana 74. ZKP i da je pritvor prema okrivljenom mogao biti određen samo nakon saslušanja, s obzirom da okrivljeni nije ni saslušan, jer nisu postojali uslovi za njegovo saslušanje, budući da isti nije bio dostupan na adresi prijavljenog prebivališta još od 2020. godine, odnosno da se nalazi u inostranstvu, te da je za njim već bila raspisana poternica od strane PU Kragujevac, a postojala je opravdana sumnja da je učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret optužnim predlogom.

Takođe, javni tužilac je pravilno doneo rešenje Kt 688/22 od 21.11.2022. godine kojim je advokat Branko Damljanović, okrivljenom AA postavljen za branioca po službenoj dužnosti, a kako je to napred navedeno, s obzirom na predmetno krivično delo i zaprećenu kaznu za isto, po kom osnovu je pritvor i određen, pa nije bilo osnova za razrešenje postavljenog branioca po službenoj dužnosti, na šta se neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu.

Kako okrivljeni u ovom postupku nije bio saslušan, to nije bilo uslova ni za primenu člana 85. ZKP kojim su propisane pretpostavke za saslušanje okrivljenog, između ostalog i pravo da se izričito izjasni o tome da li će uzeti branioca po svom izboru, uz upozorenje da će mu ako ne izabere branioca u slučaju obavezne odbrane, biti postavljen branilac po službenoj dužnosti, u skladu sa odredbama ZKP (član 85. stav 3. ZKP), a s tim u vezi su neosnovani navodi kojima se ukazuje na navedenu povredu zakona.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi branioca okrivljenog AA kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 74. ZKP.

U preostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Branka Damljanovića je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ukazuje da je pogrešno nalaženje Osnovnog suda u Užicu da predloženi dokazi ukazuju da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni učinio krivično delo u situaciji kada ne postoji ni osnovana sumnja u pogledu izvršenja krivičnog dela. Na opisani način, branilac okrivljenog pravnosnažne odluke pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno povrede zakona iz člana 440. ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, koja povreda jeste dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca. Međutim, obrazlažući navedenu povredu zakona branilac ukazuje da je postupanjem sudije Laze Đokovića koji je učestvovao u donošenju pobijanog rešenja, dovedena u sumnju nepristrasnost sudije, čime ukazuje suštinski na povredu zakona iz člana 37. stav 2. ZKP.

Nadalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA ukazuje da je rešenje Osnovnog suda u Užicu Kv 142/23 od 16.05.2023. godine, doneto uz učešće sudijskog pomoćnika Nikole Smiljanića, pri čemu u istom nije navedeno u kom svojstvu je sudijski pomoćnik učestvovao u radu veća prilikom donošenja pobijanog rešenja, a nije navedeno ni ime i prezime zapisničara, niti je naznačeno da je u radu suda učestvovao zapisničar, iz čega proizilazi prema stavu odbrane, da je sud bio nepropisno sastavljen, čime se suštinski ukazuje da je u donošenju pobijanog pravnosnažnog rešenja učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP.

Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, kao i povreda zakona iz člana 37. stav 2. i člana 438. stav 1. tačka 3) ZKP, shodno odredbama člana 485. ZKP, nisu predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle, nisu dozvoljeni razlozi u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, zbog čega je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog nadalje u podnetom zahtevu ukazuje da je pobijanim rešenjima učinjena i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i kao nezakonite dokaze označava isprave i to službenu belešku o obaveštenju primljenom od građana, fotokopije navodnih pismenih dokaza i korišćenje dokaza koji se odnose na ispitivanje svedoka BB i VV.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP se odnosi na procesnu situaciju kada je nedozvoljen dokaz korišćen prilikom donošenja presude ili rešenja koje se izjednačava sa presudom. Stoga, u svim ostalim procesnim situacijama o dozvoljenosti dokaza se može odlučivati povodom predloga za izdvajanje nedozvoljenih dokaza iz spisa predmeta, što je u zavisnosti od faze postkupka propisano odredbom člana 237. ZKP (faza istrage), člana 358. ZKP (faza odlučivanja van pretresa), člana 407. stav 1. ZKP (faza glavnog pretresa), što podrazumeva i odluku suda o usvajanju predloga za izdvajanje dokaza. U tom smislu, sama odluka o usvajanju predloga za izdvajanje nedozvoljenih dokaza, protiv koje je dozvoljena posebna žalba, u slučaju odbijanja žalbe, jedino u toj procesnoj situaciji, odluka o izdvajanju nedozvoljenih dokaza ima karakter pravnosnažne odluke.

Imajući u vidu napred navedeno, u ovom delu ne postoji pravnosnažna sudska odluka u pogledu izdvajanja nedozvoljenih dokaza protiv koje bi mogao biti podnet zahtev za zaštitu zakonitosti kao vanredni pravni lek.

Odredbom člana 482. stav 1. ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti protiv pravnosnažne odluke suda ili povrede postupka koji je prethodio njenom donošenju.

Pošto u rešenjima protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i postupku koji je prethodio nije doneta pravnosnažna odluka u pogledu izdvajanja nedozvoljenih dokaza, to je Vrhovni sud u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio kao nedozvoljen.

U preostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA nema zakonom propisan sadržaj.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1.), što u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) podrazumeva opredeljenje određene povrede zakona zbog koje okrivljeni, preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek (član 485. stav 4. ZKP) i obrazloženje u čemu se konkretno sastoji povreda zakona istaknuta u zahtevu, a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu navodi da pobijana rešenja nisu na odgovarajući način obrazložena, da su u istima zanemarene činjenice koje idu u prilog odbijanja predloga za određivanje pritvora, te da je zanemaren i jedan od osnovnih principa da u krivičnom postupku mora postojati pretpostavka u korist slobode okrivljenog. Iznoseći sve napred navedeno, branilac okrivljenog ne numeriše i ne obrazlaže nijednu povredu zakona koja predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Shodno iznetom, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, u napred navedenom delu, nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, jer branilac u zahtevu nije obrazložio konkretne povrede zakona, odnosno u čemu se iste sastoje.

Vrhovni sud, prema izričitoj odredbi člana 489. stav 1. ZKP ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga (član 485. stav 1. ZKP), dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ocenjuje koju konkretno povredu zakona ili drugi razlog su branioci imali u vidu prilikom podnošenja zahteva.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Predsednik veća – sudija

Zvezdana Govedarica Carić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić