Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodeći da je u postupku pogrešno primenjen zakon Republike Srbije, koji se nije mogao primeniti, jer je sud bio dužan da primeni zakon Austrije, a po kom zakonu je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Izneti navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se u suštini ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, se po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Članom 8. Krivičnog zakonika propisano je da krivično zakonodavstvo Srbije važi za državljanina Srbije i kad u inostranstvu učini koje drugo krivično delo, osim krivičnih dela navedenih u članu 7. zakonika (krivična dela iz člana 305. do 316., člana 318. do 321., krivično delo iz člana 391. do 393a ovog zakonika ako je izvršeno prema Republici Srbiji ili njenom državljaninu, kao i krivično delo iz člana 241. ovog zakonika ako se falsifikovanje odnosi na domaći novac), ako se zatekne na teritoriji Srbije ili bude izručen Srbiji.

Članom 10. tačka 2) Krivičnog zakonika propisano je da u slučaju iz člana 8. i 9. ovog zakonika krivično gonjenje se neće preduzeti ako je učinilac u inostranstvu pravnosnažnom presudom oslobođen ili mu je kazna zastarela ili oproštena.

Iz spisa predmeta proizilazi da je prema okrivljenom AA, državljaninu Republike Srbije podignut optužni predlog od strane Osnovnog javnog tužilaštva u Sremskoj Mitrovici dana 30.06.2017. godine zbog produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, koje je izvršeno u Beču, Republici Austriji, u trenutku kada se okrivljeni već nalazio na teritoriji Republike Srbije, te da nije vođen krivični postupak u Republici Austriji protiv okrivljenog AA zbog dela izvršenih na njenoj teritoriji.

U konkretnom slučaju, bili su ispunjeni uslovi propisani članom 8. i 10. tačka 2) Krivičnog zakonika, za vođenje krivičnog postupka prema okrivljenom AA prema zakonodavstvu Republike Srbije, pa samim tim važe i rokovi zastarelosti krivičnog gonjenja propisani članom 103. Krivičnog zakonika, gde je u tački 3) propisano da se krivično gonjenje ne može preduzeti kad protekne deset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko pet godina, a članom 104. tačka 6) je propisano da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.

Kako je okrivljeni prvostepenom presudom oglašen krivim da je u vremenskom periodu od 20.04.2006. godine do 08.05.2006. godine izvršio produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, a prema istom zakonu propisana kazna zatvora je od jedne do osam godina i novčana kazna, to proizilazi da u konkretnom slučaju u smislu člana 103. tačka 3) KZ u vezi člana 104. tačka 6) KZ apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nije nastupila, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. ZKP, gde iz sadržine zahteva proizilazi da branilac ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP navođenjem da su zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja sudovi pogrešno primenili odredbe krivičnog zakona, i osudili lice za koje nije utvrđeno da je izvršilo krivično delo, pri čemu branilac okrivljenog ne ukazuje na koji način je učinjena ova povreda, već faktički osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 439. tačka 2) ZKP), dok suštinski ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Iz obrazloženja zahteva prozilazi i da se pravnosnažne presude pobijaju i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP-a, i člana 441. stav 3. i 4. ZKP koje predstavljaju zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ali kako u obrazloženju zahteva branilac ne daje ni jedan razlog zbog kojeg smatra da je došlo do povrede navedenih odredbi zakona, a imajući pri tome u vidu da Vrhovni kasacioni sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, to je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti ističe i povredu odredbi člana 16. stav 2. ZKP-a, bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 3. ZKP-a, povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP-a, međutim kako navedene povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenjen kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Nebojše Crnogorca, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                       Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                   Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić