Presudom Višeg suda u Valjevu Kž1.br.95/17 od 08.05.2017. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog AA - advokata Milana Stojakovića i branioca okrivljenog BB - advokata Željka Lekića, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu K.br.234/16 od 12.12.2016. godine.

Branilac okrivljenog AA - advokat Milan Stojaković podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv presude Osnovnog suda u Valjevu K.br.234/16 od 12.12.2016. godine, a iz obrazloženja zahteva očigledno je da se pobijaju obe pravnosnažne presude i to zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1), člana 16, člana 419. stav 2. i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači prvostepenu i drugostepenu presudu u odnosu na okrivljenog AA tako što će ovog okrivljenog osloboditi od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret i osloboditi ga od plaćanja paušala u iznosu od 5.000,00 dinara, obavezujući pri tome privatnog tužioca BB da okrivljenom AA plati na ime troškova krivičnog postupka koji su poimenično i bliže navedeni u zahtevu ukupan iznos od 228.000,00 dinara.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu ističe da delo za koje je okrivljeni AA optužen i pravnosnažno oglašen krivim po zakonu nije krivično delo, obzirom da izreka prvostepene presude u stavu III koji se odnosi na okrivljenog AA ne sadrži bitan element krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, a to je da je okrivljeni inkriminisane reči izgovorio u nameri omalovažavanja privatnog tužioca BB, te kako je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu, to je ista povreda zakona učinjena i u drugostepenoj presudi.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u stavu III izreke prvostepene presude i to da je okrivljeni AA „... uvredio BB, na taj način što je, nakon kraće rasprave povodom međe između njihovih njiva u ... ... rekao BB: „... li ti mamicu, onu što me je dojila“, a potom mu više puta rekao i: ... ti majku“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Naime, za radnju krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ nije neophodno da sadrži nameru okrivljenog da omalovaži oštećenog i stoga ne mora biti obuhvaćena izrekom presude, osim u slučajevima iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. do 3. KZ kada, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvrede iz stava 1. člana 170. KZ, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ulazi u njen pojam i mora biti obuhvaćena izrekom presude. Međutim, kako iz činjeničnog opisa radnje okrivljenog AA, utvrđenog u stavu III izreke prvostepene presude, ne proizilazi da je okrivljeni uvredljivu izjavu dao u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, dakle kako se u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. do 3. KZ, to stoga namera omalovažavanja ne mora ni biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim. Stoga se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu odredaba člana 16. ZKP, isticanjem da sud nije nepristrasno ocenio izvedene dokaze i na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdio činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom, te da nije presudu zasnovao na činjenicama u čiju izvesnost je uveren, kao i da u presudi nije rešio u korist okrivljenog i oslobodio ga od optužbe, iako postoji sumnja da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Pored toga, kao razlog za podnošenje zahteva, se navodi i povreda odredbe člana 419. stav 2. ZKP. Osim toga, branilac u obrazloženju zahteva navodi i da postoji protivrečnost između izreke prvostepene presude i njenog obrazloženja, kao i protivrečnost između datih razloga u presudi, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Takođe, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva navodi i da nije nesumnjivo dokazano da je okrivljeni AA izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje je pravnosnažno oglašen krivim, obzirom da iz iskaza svedoka VV, GG i DD koji su prisustvovali kritičnom događaju proizilazi da okrivljeni kritičnom prilikom nije psovao majku privatnom tužiocu BB, pri čemu je sud pogrešno poklonio veru iskazu svedoka ĐĐ koji nije prisustvovao kritičnom događaju i koji je u lošim odnosima sa okrivljenim, a koji navodi branioca okrivljenog po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza date od strane nižestepenih sudova.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija zbog povreda odredaba člana 16, člana 419. stav 2. i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Milana Stojakovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                           Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić