Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.1290/22 od 25.01.2023.godine, usvojena je žalba branilaca okrivljenog Lazara Galića, advokata Žarka Jeknića i Miloša Mršovića, kao i žalba advokata Nemanje Dedovića, pa je preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br.1791/21 od 21.09.2022.godine, samo u pogledu odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenom Lazaru Galiću utvrdio prethodno pojedinačne kazne zatvora i to za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od sedam godina, a za krivično delo nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 1. KZ, za koje je prvostepenom presudom takođe oglašen krivim, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od dve godine, nakon čega mu je izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od osam godina, dok su u preostalom delu žalbe branilaca odbijene kao neosnovane a presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br.1791/21 od 21.09.2022.godine u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti su podneli branioci okrivljenog Lazara Galića–advokati Žarko Jeknić i Miloš Mršović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1.tačka 4) ZKP, člana 54. i 55.KZ, člana 93. i 97. stav 3. ZOBS, člana 36. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine navedene presude i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje ili da preinači odluku o krivičnoj sankciji na taj način što će prema okrivljenom izreći blažu kaznu. Iako formalno ne označava, iz samog obrazloženja proizilazi da branilac suštinski ukazuje i na povrede zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branioci okrivljenog u podnetom zahtevu ističu da je sudija Vladana Vukčević Jovanović, učestvovala kao sudija pojedinac u donošenju ožalbene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br.1791/21 od 21.09.2022.godine, a da je prethodno bila predsednik vanraspravnog veća koje je dana 23.07.2021.godine donelo rešenje Kpp.br.179/21- Kv.br.1187/21 kojim je određen pritvor prema okrivljenom Lazaru Galiću. Po oceni branilaca, na ovaj način je sudija unapred formirala predubeđenje i stav u pogledu sumnje da je okrivljeni izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret, a što predstavlja obavezni osnov za izuzeće.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP je propisano da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru(u konkretnom slučaju o određivanju pritvora), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudije, koja je odlučivala u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim u krivičnom postupku u kome je doneta meritorna odluka, stvoreno „predubeđenje“, kako u odnosu na krivično delo tako i u odnosu na okrivljenog, koje je takvog kvaliteta i značaja da je učešće tog sudije u donošenju meritorne odluke u tom istom predmetu svakako determinisano prethodnim odlučivanjem o pritvoru prema okrivljenom, po nalaženju ovog suda ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan, ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30, Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32, Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizilazi da po pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po stavu Evropskog suda za ljudska prava ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrde branioci okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njenu nepristrasnost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Vladana Vukčević Jovanović, koja je kao sudija pojedinac donela pobijanu presudu kojom je okrivljeni Lazar Galić oglašen krivim, jednom učestvovala u vanraspravnom veću koje je odlučivalo o pritvoru prema okrivljenom (u kom odlučivanju se veće uopšte nije bavilo pitanjem krivice okrivljenog), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ove sudije kod meritornog odlučivanja, konkretno kod donošenja pobijane pravnosnažne presude, zbog čega navedenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Branioci su u zahtevu naveli i da je okrivljenom povređeno pravo na jednaku primenu zakona i pravo na pravično suđenje, čime je po njihovom mišljenju učinjena povreda člana 36. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosioci zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni sud našao da u pogledu ovih povreda zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisani sadržaj, pa se razmatranje i ocenu iznetih navoda zahteva, nije upuštao.

Branioci u zahtevu ukazuju i na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP u vezi člana 54. i 55. KZ, navodeći da nižestepeni sudovi prilikom odlučivanja o krivičnoj sankciji, uopšte nisu cenili okolnost stepena krivice, koja utiče na to da kazna bude veća ili manja, a koja povreda odredaba ZKP ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa se ovaj sud u razmatranje i ocenu ove povrede, nije upuštao.

U ostalom delu zahteva, u delu u kom ukazuje na povredu zakona iz člana 93. i 97. stav 3. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, branilac osporava utvrđeno činjenično stanje i polemiše sa činjenicama utvrđenim u pravnosnažnim odlukama, te ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim odlukama, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu ove povrede, nije upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredaba člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić