Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem) i 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Članom 48. stav 1. tačka 4) Zakona o oružju i municiji je propisano da će se novčanom kaznom u iznosu od 20.000 do 150.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana kazniti za prekršaj fizičko lice koje na javnom mestu nosi onespsobljeno vatreno oružje, staro oružje i njegove moderne kopije koje ne koriste metak sa centralnim ili ivičnim paljenjem i hladno oružje suprotno članu 26. stav 1. ovog zakona.

Članom 138. stav 1. Krivičnog zakonika je propisano da krivično delo ugrožavanje sigurnosti vrši onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni AA presudom Prekršajnog apelacionog suda, Odeljenje u Kragujevcu Prž.br. 17685/23 od 10.11.2023. godine, kojom je preinačena presuda Prekršajnog suda u Kragujevcu, Odeljenje u Batočini Pr.br. 3741/23 od 23.06.2023. godine, tako što je okrivljeni AA na osnovu člana 250. stav 1. tačka 1) Zakona o prekršajima, oslobođen od odgovornosti, „da je dana 30.01.2022. godine..., u porodičnoj kući vlasništvo BB došao AA kod koga je uočeno da u desnoj ruci koja je bila ispružena u visini desnog džepa pantalona drži lovački nož, čime je postupio suprotno odredbi člana 26. stav 1. Zakona o oružju i municiji i učinio prekršaj iz člana 48. stav 1. tačka 4) Zakona o oružju i municiji“, jer delo za koje se okrivljeni tereti po propisu nije prekršaj.

Nadalje, presudom Osnovnog suda u Kragujevcu K 581/22 od 02.06.2023. godine okrivljeni AA oglašen je krivim što je dana 30.01.2022. godine ugrozio sigurnost oštećene BB, pretnjom da će napasti na njen život i telo, pri čemu je bio u mogućnosti da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, na taj način što je dolazio do kuće oštećene.., pa je oko 14,00 časova zvao telefonom, govorio joj da će da je ubije i uputio joj SMS poruku sadržine: „Ako me ne pustiš milom, ući ću silom“, da bi oko 16,00 časova ponovo došao do kuće oštećene, lupao na njena vrata i udarao po prozorskim kapcima, usled čega se oštećena uplašila, osetila strah za ličnu sugurnost, pa se zaključala u kupatilo i preko prozora pobegla iz kuće i pozvala policiju, da bi se u trenutku kada su policajci razgovarali sa oštećenom, u njenoj kući, pojavio na vratima držeći lovački nož iza leđa, što je sve kod oštećene izazvalo strah i uznemirenost, pri čemu je bio svestan svoga dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Po oceni Vrhovnog suda, u situaciji kada je u vezi istog životnog događaja prekršajni sud doneo pravnosnažnu presudu, kod ocene da li je u pitanju stvar koja je već pravnosnažno presuđena, te da li shodno tome ima mesta donošenju presude kojom se optužba odbija, nužno je ceniti da li činjenični opis prekršaja iz presude prekršajnog suda, obuhvata sve elemente koji su obuhvaćeni i činjeničnim opisom u dispozitivu pravnosnažne presude.

Nesporna je činjenica da je u konkretnom slučaju u oba postupka reč o istom okrivljenom i o životnom događaju koji se odigrao u istom prostornom i vremenskom okviru.

Međutim, iz činjeničnog opisa prekršaja za koji je okrivljeni oslobođen odgovornosti i krivičnog dela za koje je oglašen krivim, proizilazi da ne postoji identitet izreke presude u pogledu predmeta izvršenja prekršaja i predmeta izvršenja krivičnog dela, pa je Vrhovni sud našao da u konkretnom slučaju, ne postoji identitet kaznenih dela (idem) odnosno da je činjenični opis prekršaja iz člana 48. stav 1. tačka 4) Zakona o oružju i municiji, za koji je okrivljeni oslobođen odgovornosti u bitnom različit od činjeničnog opisa krivičnog dela iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika, jer opis prekršaja uopšte ne sadrži činjenice i radnje okrivljenog koje su opisane u izreci pravnosnažne pobijane presude kojom je okrivljeni oglašen krivim u predmetnom krivičnom postupku. Naime, smisao sankcionisanja za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika je da se kazni onaj ko ugrožava sigurnost nekog lica, pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica a okrivljeni je u konkretnom slučaju na različite načine pretio oštećenoj, što verbalno, što udaranjem na vrata kuće oštećene i na kraju pojavljivanjem sa nožem u ruci u njenoj kući, što je sve izazvalo strah i uznemirenost kod oštećene, dok je prekršajem iz člana 48. stav 1. tačka 4) Zakona o oružju i municiji sankcionisano fizičko lice koje na javnom mestu nosi, između ostalog, hladno oružje suprotno članu 26. stav 1. ovog zakona koji zabranjuje nošenje oružja na javnom mestu osim u slučajevima utvrđenim zakonom.

Samim tim, po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju se ne može govoriti o povredi procesnog načela ne bis in idem, pa se navodi branioca kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, ocenjuju kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je u ostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, samo formalno označavajući ovu povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, gde obrazlažući povredu krivičnog zakona suštinski osporava činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnim presudama iznošenjem sopstvenog činjeničnog zaključka da pretnja rečima „Ako me ne pustiš milom ući ću silom“ i pojavljivanje okrivljenog u kući oštećene da vidi kako je, predstavlja običnu pretnju koja nije radnja izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u podnetom zahtevu, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, navodima da je izreka presude nerazumljiva, a što takođe ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Takođe, je u zahtevu navedena i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stava 1. tačka 9) ZKP, koja predstavlja zakonom dozoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ali kako branilac u obrazloženju zahteva ne daje ni jedan razlog zbog kojeg smatra da je došlo do povrede navedene odredabe zakona, a imajući pri tome u vidu da Vrhovni sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, u ovom delu, nema zakonom propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Aleksandra Milunovića, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 484. i 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Gordana Kojić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković