U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Dubravke Damjanović, Milene Rašić, Dragana Aćimovića i Svetlane Tomić Jokić, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Vesnom Zarić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Saše Lukića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Smederevu K 303/20 od 19.08.2021. godine i Višeg suda u Smederevu Kž1 102/21 od 24.11.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 23.02.2022. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Saše Lukića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Smederevu K 303/20 od 19.08.2021. godine i Višeg suda u Smederevu Kž1 102/21 od 24.11.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu K 303/20 od 19.08.2021. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi sa stavom 1. KZ za koje delo mu je izrečena uslovna osuda kojom mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od dva meseca, za koju kaznu je određeno da se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od jedne godine po pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.

Istom presudom okrivljeni je obavezan na plaćanje troškova krivičnog postupka, dok je oštećeni radi ostvarivanja imovinskpravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Višeg suda u Smederevu Kž1 102/21 od 24.11.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, a presuda Osnovnog suda u Smederevu K 303/20 od 19.08.2021. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Saša Lukić zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, preinači pobijane presude i odbije optužbu ili ih ukine i predmet vrati na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je sud osuđujući okrivljenog za krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi sa stavom 1. KZ na štetu okrivljenog povredio načelo ne bis in idem (ne ponovo o istoj stvari). Ovo stoga što je okrivljeni u prekršajnom postupku, koji je vođen i okončan pre krivičnog postupka, kažnjen za isti životni događaj za koji je i oglašen krivim u krivičnom postupku, obzirom da se činjenični opis prekršaja odnosi na istog okrivljenog, na isti događaj koji se desio u isto vreme, na istom mestu i sa istovetnom radnjom okrivljenog, koja je preduzeta istim sredstvom radnje izvršenja, prema istom oštećenom.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, u konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog AA zbog krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi sa stavom 1. KZ, a nakon okončanja prekršajnog postupka protiv okrivljenog, po nalaženju ovoga suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem) i 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

Međutim, u novijoj praksi Evropski sud za ljudska prava je u predmetu A. i B. protiv Norveške, br. 24130/11 i 29758/11, od 15.09.2016. godine detaljno razmotrio pitanje primene načela ne bis in idem, sprovodeći tzv. test dovoljno uske povezanosti u sadržinskom i vremenskom smislu i prihvaćena je mogućnost da je izricanje različitih sankcija od strane različitih organa koje se odnose na isto ponašanje u određenoj meri dopušteno na osnovu člana 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, bez obzira na postojanje odluke koja ima svojstvo res iudicata, te da se kombinacija sankcija u tim predmetima treba smatrati kao celina. Stoga, zaključak je da član 4. Protokola 7 Evropske konvencije ne isključuje vođenje dva postupka, čak i do njihovog završetka, ako su ispunjeni određeni uslovi.

S obzirom na napred navedeno prilikom ocene da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede načela ne bis in idem neophodno je odgovoriti na sledeća pitanja:

1) da li su oba postupka koja su vođena protiv nekog lica vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi kazneno – pravna;

2) da li su dela zbog kojih se neko lice kazneno goni ista (idem);

3) da li se postojala dvostrukost postupka (bis);

4) da li su dva postupka dovoljno tesno povezana u sadržinskom i vremenskom pogledu, a u okviru kojeg je potrebno utvrditi sledeće kriterijume:

- da li su različitim postupcima ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno nadopunjuju i čine jedan jedinstveni postupak, te se tim postupcima obuhvataju različiti aspekti protivpranog ponašanja,

- da li je dualitet tih postupaka predvidljiva posledica, kako u pravu tako i u praksi, istog osporavanog ponašanja (idem);

- da li su ti postupci vođeni na način kako bi se što više izbeglo dupliranje u prikupljanju i oceni dokaza, saradnjom između različitih nadležnih tela kako bi se činjenice utvrđene u jednom postupku koristile u drugom postupku, te

- da li je kazna izrečena u postupku koji je prvi pravnosnažno okončan uzeta u obzir u postupku koji je kasniije pravnosnažno okončan, i to na način da ukupan iznos svih sankcija bude srazmeran izvršenom delu.

Tražeći odgovor na prvo pitanje, odnosno da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, Vrhovni kasacioni sud, polazeći od merila „Engel“ nalazi da je prekršajni postupak vođen za delo koje je po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sakcije predstavlja kažnjivo delo.

Pitanje utvrđivanja identiteta dela je ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, te ostvariti obeležja dva ili više kažnjivih dela, koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Ovo pitanje je naročito važno u onim slučajevima u kojima bi posledice preširokog tumačenja načela ne bis in idem bile štetne u zaštiti temeljnih društvenih vrednosti i svrsi koja se ostvaruje u svakom pojedničanom kaznenom postupku.

U konkretnom slučaju okrivljeni AA u prekršajnom postupku kažnjen je zbog učinjenog prekršaja iz člana 11. stav 2. Odluke o uslovima držanja, postupanja i zaštite domaćih životinja jer je dana 23.11.2017. godine, u ..., u Ulici ... njegov pas izašao van dvorišta bez nadzora na javnu površinu, dok je u krivičnom postupku oglašen krivim zbog krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi sa stavom 1. KZ odnosno što dana 23.11.2017. godine, u ..., u Ulici ... kao vlasnik kućnog ljubimca - psa nije na pravilan način držanjem i drugim merama sprečio da istrči iz dvorišta porodične kuće na ulicu i izazove opasnost za telo ljudi i ujede za desnu potkolenicu oštećenog, iz čega proizilazi da je predmet prekršajnog i krivičnog postupka bio jedan životni događaj u kojem su se ostvarila obeležja dva različita delikta i na taj način se moraju smatrati bitno istim u smislu člana 34. stav 4. Ustava.

Nadalje, ispunjen je i treći uslov koji se tiče dvostrukosti postupka jer je odluka iz prekršajnog postupka stekla svojstvo presuđene stvari pre pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, s obzirom da je prekršajni nalog okrivljenom uručen 28.11.2017. godine, a uplata novčane kazne po istom je izvršena 01.12.2017. godine, nakon čega je pokrenut krivični postupak protiv okrivljenog podnošenjem privatne krivične tužbe od strane punomoćnika oštećenog 13.12.2017. godine koja se imala smatrati krivičnom prijavom imajući u vidu da je u pitanju krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti.

Primenjujući nove kriterijume te sprovodeći test dovoljno uske povezanosti dva postupka Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je kažnjivo ponašanje okrivljenog zahtevalo dva odgovora, kako prekršajnu sankciju zbog toga što kao držalac psa nije onemogućio njegov izlazak van svog dvorišta, tako i krivičnu sankciju, zbog toga što je opšte opasnim sredstvom – psom koga nije sprečio da istrči iz dvorišta na ulicu i ujede oštećenog izazvao opasnost za život i telo ljudi usled čega je oštećeni zadobio lake telesne povrede, pri čemu je svaki odgovor težio ostvarenju različite svrhe, odnosno zašititi različitih dobara. Prekršajna sankcija je predstavljala reakciju na to što okrivljeni nije onemogućio slobodan i nekontrolisan izlazak psa van svoga dvorišta, dakle kao sredstvo odvraćanja od nepridržavanja propisa vezanih za držanje domaćih životinja, dok krivična sankcija nije samo služila kao sredstvo odvraćanja, nego je imala svrhu kažnjavanja zbog toga što je okrivljeni svojim ponašanjem, tačnije time što nije sprečio da pas kao opšte opasno sredstvo izađe van njegovog dvorišta izazvao opasnost za život i telo ljudi usled čega je oštećeni zadobio lake telesne povrede. Drugo, vođenje dvostrukog postupka, uz mogućnost izricanja različitih sankcija, bilo je predvidivo za okrivljenog, koji je morao znati da je krivično gonjenje, kao i izricanje prekršajne sankcije bilo verovatno. Treće, Osnovni sud u Smederevu je izvodio dokaze koji su bili relevantni za utvrđivanje krivične odgovornosti okrivljenog.

Dakle, kao prvo u oba postupka ostvarile su se usklađene svrhe koje se međusobno dopunjuju i čine jedan jedinstven postupak, kao drugo, vođenje dva postupka, uz mogućnost kumulativnog izricanja različitih kazni, bilo je predvidivo za okrivljenog, koji je od samog početka morao znati da je krivično gonjenje za nesprečavanje da pas istrči iz dvorišta i ujede oštećenog, kao i izricanje novčane kazne zato što je omogućio da pas izađe van njegovog dvorišta na javnu površinu, bilo moguće, čak i verovatno, i kao treće, izbegnuto je dupliranje izvođenja dokaza u ova dva postupka.

Imajući u vidu sve napred navedeno, okrivljeni nije pretrpeo bilo kakvu nesrazmernu štetu ili nepravdu zbog vođenja dva postupka i sankcionisanje različitim sankcijama, a između prekršajnog i krivičnog postupka je postojala dovoljno bliska povezanost, kako u sadržinskom, tako i u vremenskom pogledu, te se može smatrati da čine deo jedinstvene celine.

Stoga su, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda na štetu ovog okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Saše Lukića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednika veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić