Istom presudom, prema okrivljenom AA izrečena je mera bezbednosti zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti i to zabrana vršenja poziva policijskog službenika u trajanju od 1 godine od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava u vreme trajanja ove mere.

Navedenom presudom, obavezan je okrivljeni AA da plati na ime paušala u korist budžetskih sredstava Višeg suda u Kraljevu iznos od 5.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, kao i da naknadi ostale troškove krivičnog postupka, o čijoj visini će biti odlučeno posebnim rešenjem.

Navedenom presudom, na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP, okrivljeni AA oslobođen je od optužbe da je izvršio produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. KZ, jer nije dokazano da je orkivljeni učinio delo za koje je optužen.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-Po1-1/24 od 04.03.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije i branilaca okrivljenog, pa je presuda Višeg suda u Kraljevu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K-Po4 66/23 od 07.12.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Rešad Plojović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 12) ZKP, 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP u vezi sa članom 437. stav 1. ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP i člana 441. stav 1. ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da je isti podnet i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 440. ZKP), sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude u celini ili delimično ukine i predmet vrati na ponovnu odluku organu postupka ili da pobijane presude u celini ili delimično preinači i okrivljenog oslobodi povodom krivičnih dela koja su mu stavljena na teret ili da umanji kaznu koja mu je izrečena.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kome se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo iz člana 98. stav 1. Zakona o tajnosti podataka, koje prema navodima izreke izvršio tako što je postupao suprotno članu 47. Obavezne istrukcije o pravilima i postupcima u korišćenju informacionog sistema Ministarstva unutrašnjih poslova kojim je propisano da su svi podaci sadržani u jedinstvenom informacionom sistemu u nadležnosti države i ministarstva i označeni su stepenom tajnosti „poverljivo“, koja prema navodima zahteva, predstavlja internu instrukciju, čije kršenje može biti osnov samo za disciplinsku odgovornost. U zahtevu se dalje navodi, da se shodno članu 8. stav 1. Zakona o tajnosti podataka kao tajni može označiti podatak od interesa za Republiku Srbiju, čijim bi otkrivanjem neovlašćenom licu nastala šteta, a koja potreba zaštite interesa Republike Srbije pretežnija od interesa za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, zbog čega se jedistveni matični broj građana iz više razloga ne može smatrati ovakvim podatkom, a na okrivljenog je primenjen zakon koji se ne može primeniti, jer se zaštita jedinstvenog matičnog broja građana ne pruža Zakonom o tajnosti podataka, već Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, u kome se u delu značenja izraza i pojmova jasno navodi (član 4. stav 1. tačka 1) da je podatak o ličnosti svaki podatak koji se odnosi na fizičko lice čiji je identit određen ili odrediv, posredno ili neposredno, posebno na osnovu oznake identiteta, kao što je ime, identifikacioni broj i slično, pa za saopštavanje tih podataka, ovaj zakon predviđa novčane kazne, tako da ono što je okrivljenom stavljeno na teret nikako ne može biti u domenu zaštite krivičnog prava, niti može biti krivično delo.

Odredbom člana 98. Zakona o tajnosti podataka propisano je da ko neovlašćeno nepozvanom licu saopšti, preda ili učini dostupnim podatke ili dokumenta koji su mu povereni ili do kojih je na drugi način došao ili pribavlja podatke ili dokumenta, a koji predstavljaju tajne podatke sa oznakom tajnosti „interno“ ili „poverljivo“, određene prema ovom zakonu, kazniće se zatvorom od 3 meseca do 3 godine.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 2. Zakona o tajnosti podataka propisano je da je tajni podatak u smislu ovog zakona, podatak od interesa za Republiku Srbiju koji je zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenom u skladu sa zakonom, određen i označen određenim stepenom tajnosti.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 11. Zakona o tajnosti podataka, propisano je da je korisnik tajnog podatka državljanin Republike Srbije ili pravno lice sa sedištem u Republici Srbiji, kome je izdat sertifikat od strane nadležnog organa, odnosno strano fizičko ili pravno lice kome je na osnovu zaključenog međunarodnog sporazuma izdata bezbednosna dozvola za pristup tajnim podacima, kao i funkcioner organa javne vlasti koji na osnovu ovog zakona ima pravo pristupa i korišćenja tajnih podataka bez izdavanja sertifikata.

Odredbom člana 14. Zakona o tajnosti podataka propisano je da podatak iz člana 8. ovog zakona ima jedan od sledećih stepena tajnosti: 1) „državna tajna“;... 2) „strogo poverljivo“; ...3) „poverljivo“;... 4) „interno“.

Odredbom člana 47. Obavezne istrukcije o pravilima i postupcima u korišćenju informacionog sistema Ministarstva unutrašnjih poslova (opšti akt donet u skladu sa zakonom u smislu člana 2. stav 1. tačka 2. Zakona o tajnosti podataka) propisano je da su svi podaci sadržani u informacionom sistemu u nadležnosti države i Ministarstva, označeni stepenom tajnosti „poverljivo“.

Iz izreke prvostepene presude, u odnosu na koju je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, proizilazi da je u vreme i na mestu bliže označenom u toj izreci okrivljeni AA u svojstvu službenog lica – policijskog službenika MUP-a RS, PU Novi Pazar, načelnik PS Sjenica, sposoban da shvati značaj svoga dela, da upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje i svestan da je njegovo delo zabranjeno, neovlašćeno nepozvanom licu saopštio podatke do kojih je na drugi način došao, a koji predstavljaju tajne podatke sa oznakom tajnosti „poverljivo“ određene prema Zakonu o tajnosti podataka, na taj način što je po zahtevu neovlašćenog lica BB da mu pošalje JMBG za lice VV postupio suprotno članu 47. Obavezne istrukcije o pravilima i postupcima u korišćenju informacionog sistema Ministarstva unutrašnjih poslova, kojim je propisano da su svi podaci sadržani u informacionom sistemu u nadležnosti države i Ministarstva i označeni stepenom tajnosti „poverljivo“, pa je od policijskog službenika PS Sjenica GG tražio da izvrši proveru kroz JIS MUP RS za lice VV, što je GG i učinila i nakon izvršene provere kroz JIS MUP RS putem SMS poruke okrivljenom na mobilni telefon poslala poruku sadržine JMBG ..., nakon čega je okrivljeni putem telefona podatak iz informacionog sistema MUP-a RS-JMBG za lice VV usmeno izdiktirao, odnosno saopštio BB, čime je učinio krivično delo iz člana 98. stav 1. Zakona o tajnosti podataka.

Po nalaženju Vrhovnog suda, iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 98. stav 1. Zakona o tajnosti podataka, za koje je okrivljeni AA oglašen krivim u ovom krivičnom postupku, jasno proizilazi da je okrivljeni bio svestan da JBMG za VV (do kog podatka je došao posredstvom GG, koja je na njegovo traženje izvršila uvid u JIS MUP RS i tako došla do JMBG VV i saopštila mu isti), predstavlja tajni podatak sa oznakom tajnosti „poverljivo“, u skladu sa Obaveznim istrukcijama o pravilima i postupcima u korišćenju informacionog sistema Ministarstva unutrašnjih poslova i da je bio svestan da taj podatak neovlašćeno saopštava BB, koji je nepozvano lice u smislu člana 2. stav 1. tačka 11. Zakona o tajnosti podataka, kao i da je okrivljeni hteo da BB saopšti tajni podatak, pa mu je u telefonskom razgovoru izdiktirao JMBG VV, iz čega proizilaze svi subjektivni i objektivni elementi ovog krivičnog dela, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti od strane ovoga suda ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je i u odnosu na krivično delo trgovina utijacem iz člana 366. stav 3. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim, zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, koje formalno predstavljaju povrede zakona iz člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojih je okrivljenom i njegovom braniocu podnošenje zahteva dozvoljeno, ali u zahtevu nije konkretizovano u čemu se one sastoje, već se suštinski u obrazloženju zahteva osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnoj odluci.

U zahtevu se navodi da je okrivljeni kao ovlašćeno lice kontaktirao službenike koji rade na upravnim poslovima postupajući po pritužbi građanina DD, koji je podneo zahtev za izdavanje ličnih dokumenata i za čije izdavanje je bio nadležan ĐĐ, da su za izdavanje tih dokumenata protekli svi zakonski rokovi, iz čega proizilazi da ĐĐ duži vremenski period nije preduzimao radnju koju je po zakonu bio dužan da preduzme, da je okrivljeni podređene policijske službenike pozvao na odgovornost sa zahtevom da mu daju obrazloženje čiji je predmet u odnosu na koji je postojala neažurnost u radu, kao i razloge za neažurnost, da je okrivljeni postupao u skladu sa svojim ovlašćenjima i dužnostima koje je obavljao kao rukovodilac državnog organa i da u njegovim radnjama nije bilo protivpravnosti, kao i da je okrivljeni naložio policijskom službeniku ĐĐ da izvrši svoju dužnost i preduzme službenu radnju koju po zakonu mora preduzeti, odnosno da izda licu na njegov zahtev dokumente koji mu kao državljaninu RS pripadaju, da je policijski službenik ĐĐ samoinicijativno preduzeo nedozvoljenu službenu radnju, kako bi time pokrio svoju raniju neažurnost i nezakonito postupanje, a da okrivljeni od ĐĐ nikada nije tražio da bilo kakav pasoš preuzme lično, niti je navedeno dokazano od strane tužilaštva, na koji način se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (član 440. ZKP).

Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj odluci ne predstavlja razlog zbog koga je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa iako je zahtev u ovom delu podnet iz formalno dozvoljenog razloga, suštinski se ukazuje na nedozvoljen razlog za podnošenje zahteva, zbog čega je Vrhovni sud zahtev, u tom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je i zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP i zbog povrede zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, međutim, kako navedne povrede zakona u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom propisane razloge zbog kojih je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud je zahtev i u tom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA kao razlog podnošenja zahteva ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, međutim, kako u obrazloženju zahteva uopšte ne ukazuje u čemu se navedena povreda zakona sastoji, to zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona podrazumeva kako opredeljenje o kojoj tačno povredi zakona je reč, tako i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji. Stoga je Vrhovni sud, obzirom da ne može po službenoj dužnosti ispitivati u čemu se eventualna povreda zakona sastoji, budući da se u skladu sa odredbama člana 489. stav 1. ZKP kreće samo u granicama podnetog zahteva, odnosno razloga, dela i pravca pobijanja, ocenio da podneti zahtev u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja naveo je i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 12) ZKP, koja nije propisana Zakonikom o krivičnom postupku, pa se Vrhovni sud, budući da se radi o očiglednoj grešci, u ocenu iste nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, doneta je odluka kao u izreci, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, u delu u kome je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, u delu u kome je zahtev odbačen.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković