Presudom Višeg suda u Kraljevu Kž 74/14 od 25.03.2014. godine, delimičnim uvaženjem žalbe branioca okrivljenog preinačena je prvostepena presuda u pogledu odluke o krivičnoj sankciji i pod tačkom 2. izreke u činjeničnom opisu krivičnog dela neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, tako da je u odnosu na ovo krivično delo okrivljeni oglašen krivim što je u periodu od 01.04.2008. do 30.06.2008. godine, u Kraljevu, kao fizičko lice koje obavlja izgradnju i promet nepokretnosti, pri čemu je mogao da shvati značaj svoga dela i upravlja svojim postupcima, bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje i svestan da je ovakvo njegovo delo zabranjeno, a u nameri da ostvari pravo na neosnovan povraćaj poreza ili poreski kredit, podneo poresku prijavu neistinitog sadržaja u kojoj je iskazao iznos za povraćaj poreza ili poreskog kredita veći od 500.000,00 dinara, tako što je podneo poresku prijavu poreza na dodatnu vrednost za period od 01.04.2008. do 30.06.2008. godine u kojoj je neosnovano iskazao iznos od 501.117,00 dinara kao poreski kredit, a nije imao pravo na to, na koji način je izvršio krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, pa mu je drugostepeni sud za krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ za koje je pod tačkom 1. u izreci prvostepene presude oglašen krivim, zadržao kao utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca i utvrdio novčanu kaznu u iznosu od 60.000,00 dinara, a za krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji utvrdio kaznu zatvora u trajanju od tri meseca i novčanu kaznu u iznosu od 40.000,00 dinara, te mu je izrekao uslovnu osudu tako što je utvrdio jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno odredio da se ova kazna neće izvršiti pod uslovom da okrivljeni u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo i osudio ga na novčanu kaznu u određenom iznosu od 100.000,00 dinara, koju je okrivljeni dužan da plati u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, i određeno da će sud ovu kaznu, ukoliko je okrivljeni ne plati u navedenom roku, zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, s tim da kazna zatvora ne može biti duža od šest meseci, dok je u ostalom delu žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda potvrđena.

Protiv ovih presuda branilac okrivljenog R.C., advokat D.S., blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede Krivičnog zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud obe presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da ih preinači tako što će u pogledu krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, odbiti optužbu, a u odnosu na krivično delo iz člana 173a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji okrivljenog osloboditi od optužbe, jer se ne radi o krivičnom delu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, iste nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Branilac okrivljenog R.C. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je, kada je u pitanju krivično delo neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, trebalo primeniti institut dela malog značaja iz člana 18. Krivičnog zakonika, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju okrivljeni prešao iznos neosnovano prikazanog poreskog kredita za samo 1.117,00 dinara, čime se, po nalaženju ovoga suda u suštini ukazuje da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom nije krivično delo, što predstavlja povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP.

Napred izneti stav branioca osuđenog se ne može prihvatiti iz sledećih razloga:

Naime, da bi se mogao primeniti institut dela malog značaja kao osnov za isključenje postojanja krivičnog dela, neophodno je utvrditi postojanje uslova iz člana 18. stav 2. Krivičnog zakonika i to: da je stepen krivice učinioca nizak, da su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije, pri čemu je u članu 18. stav 3. KZ, propisano da se odredbe stava 1. i 2. člana 18. KZ, mogu primeniti na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju krivično delo okrivljenog neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreskog kredita iz člana 173a stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji opisano u izreci drugostepene presude, ne predstavlja delo malog značaja imajući u vidu da je okrivljeni predmetno krivično delo izvršio sa direktnim umišljajem uz prisustvo namere da ostvari pravo na neosnovani povraćaj poreskog kredita, a posebno imajući u vidu visinu iskazanog iznosa u podnetoj poreskoj prijavi za povraćaj poreskog kredita od 501.117,00 dinara koji se, po oceni ovog suda, ne može smatrati malim iznosom. Stoga okolnost, što iskazani iznos za povraćaj poreskog kredita neznatno prelazi limit od 500.000,00 dinara propisan članom 173a stav 1. KZ, po nalaženju ovog suda, ne upućuje na zaključak da u konkretnom slučaju ima mesta primeni člana 18. KZ, zbog čega se navodi branioca okrivljenog da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog povređen Krivični zakon iz člana 439. tačka 1. ZKP, ocenjuju neosnovanim.

Osim toga, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je u odnosu na krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja dana 01.01.2008. godine, s obzirom na vreme izvršenja dela i zaprećenu kaznu po Krivičnom zakoniku koji je važio u vreme izvršenja dela i koji je bitno blaži po učinioca: kojim navodima se, po oceni ovog suda, pravnosnažna presuda pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP.

Imajući u vidu da je ova povreda zakona neosnovano isticana u postupku po redovnom pravnom leku, Vrhovni kasacioni sud je prihvatio razloge koje je dao žalbeni sud na strani 5. stav 2. drugostepene presude i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i primenom člana 492. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                     Janko Lazarević,s.r.