Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog Milana Rada, advokat Filip Matković, u zahtevu ističe da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP pogrešnom pravnom kvalifikacijom dela okrivljenog koje je, prema nalaženju nižestepenih sudova, izvršio sa eventualnim umišljajem. Prema stavu branioca sud nije utvrdio da postoji namera okrivljenog u trenutku preduzimanja radnji prema oštećenom AA da ga liši života, već je smrt pokojnog AA posledica teške telesne povrede koju mu je okrivljeni naneo. Imajući to u vidu, a i ponašanje okrivljenog Milana Rada nakon izvršenja dela odnosno okolnost da je odmah pokušao da pruži pomoć oštećenom pozivanjem Hitne pomoći jasno se dolazi do zaključka da okrivljeni nikako nije mogao pristati na zabranjenu posledicu pa su stoga radnje okrivljenog, prema navodima zahteva, morale biti kvalifikovane ili kao krivično delo nehatno lišenje života iz člana 118. KZ ili kao krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 3. KZ. Prema navodima zahteva, nižestepeni sudovi su propustili da utvrde da li u konkretnom slučaju ima mesta pomenutim kvalifikacijama u vezi sa čim se u zahtevu dalje ističe i da se razgraničenje između krivičnog dela iz člana 113. KZ i krivičnog dela iz člana 121. stav 3. KZ vrši tako što se u situaciji kada je smrt lica nastupila kao posledica radnje, radi o krivičnom delu ubistva, a u situaciji kada je smrt nastupila kao posledica povrede, kao u konkretnom slučaju, radi o krivičnom delu iz člana 121. stav 3. KZ, što je stanovište koje je i Vrhovni sud Srbije izneo u presudi Kž 999/96 od 19.12.1996. godine.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Odredbom člana 113. KZ propisano je krivično delo ubistva čini onaj ko drugog liši života.

Odredbom člana 25. KZ propisano je da je krivično delo učinjeno sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kada je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao.

Prema činjeničnom opisu krivičnog dela u izreci pravnosnažne prvostepene presude, okrivljeni Milan Rado je u stanju uračunljivosti, drugog lišio života i to tako što je oštećenog uhvatio za okovratnik i uvežbanim zahvatom odbacio sa terase restorana preko stepenica na betonirani plato ispred restorana o koji je oštećeni AA udario glavom i tako zadobio teške telesne povrede opasne po život u vidu višesterukog preloma kostiju krova i baze lobanje sa nagnječenjem tkiva moždanog stabla i velikog mozga uz oštećenje po život važnih moždanih centara u moždanom stablu, a koje povrede su dovele do naglog prestanka disanja i srčanog rada usled čega je oštećeni preminuo na licu mesta, pri čemu je okrivljeni bio svestan da čini zabranjenu radnju koja predstavlja krivično delo, svestan da može lišti života oštećenog pa je na to pristao.

U ovako opisanim i utvrđenim radnjama okrivljenog Milana Rada, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, stiču se subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela ubistva iz člana 113. KZ, jer je okrivljeni svesno iskoristio uvežbani zahvat kojim je oštećenog odbacio preko terase na beton, znajući da time može doći do smrti okrivljenog pa je na ovu posledicu svoje radnje pristao. Stoga je i pravilna ocena prvostepenog i drugostepenog suda da je krivično delo ubistva iz člana 113. KZ izvršeno sa eventualnim umišljajem, zbog čega se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu iz člana 118. KZ jer bi za postojanje ovog krivičnog dela „privilegovanog ubistva“ bilo neophodno da je okrivljeni olako držao da štetna posledica neće nastati ili da može da je spreči, a koji subjektivni elementi ne proizilaze iz ponašanja okrivljenog, dok bi za postojanje teške telesne povrede kvalifikovane smrću oštećenog – član 121. stav 3. KZ, bilo nužno da je okrivljeni radnju povređivanja oštećenog preduzeo upravo sa umišljajem da mu nanese tešku telesnu povredu, što ovde nije slučaj, a što branilac neosnovano ističe u zahtevu.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni kasacioni sud, nasuprot navodima zahteva branioca okrivljenog Milana Rada, nalazi da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP te su stoga navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Milana Rada, advokata Filipa Matkovića, neosnovani.

Iz svih iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić