Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Avram S. Antonijević, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP i člana 460. stav 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, preinači pobijane presude i okrivljenog AA na osnovu člana 423. stav 1. tačka 1) ZKP, oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog AA ističe da delo za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim, po zakonu nije krivično delo, s obzirom da izreka prvostepene presude ne sadrži bitan elemenat krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, i to da je okrivljeni inkriminisane reči izgovorio u nameri omalovažavanja privatnog tužioca, advokata BB, a što je prema stavu odbrane bitno obeležje ovog krivičnog dela.

Pored iznetog, branilac okrivljenog ukazuje da u konkretnom slučaju ima mesta primeni člana 170. stav 4. KZ, a ne člana 170. stav 1. KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, to, po nalaženju ovog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u stavu jedan izreke prvostepene presude, i to da je okrivljeni AA u uračunljivom stanju, svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, kao i da je njegovo delo zabranjeno, uvredio i omalovažavao drugog – privatnog tužioca tako što je u svom iskazu u svojstvu tuženog rekao da: „U predmetu sam sve sam morao da radim, da tužilac (advokat BB) ništa nije pisao, već je stavljao pečat na ono što ja napišem, prevarant jedan“, jasno proizilazi da se u radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska obeležja kako objektivna tako i subjektivna krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Naime, za radnju krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ dovoljan je umišljaj jer nije neophodno da sadrži u izreci nameru okrivljenog da omalovaži oštećenog te stoga ne mora biti obuhvaćena izrekom presude, osim u slučajevima iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. – 3. KZ, kada, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvreda iz stava 1. člana 170. KZ, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ulazi u njen pojam i mora biti obuhvaćena izrekom presude.

Međutim, kako iz činjeničnog opisa radnje okrivljenog AA, utvrđenog u stavu jedan izreke prvostepene presude, ne proizilazi da je okrivljeni uvredljivu izjavu dao u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, dakle, kako se u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. KZ, to stoga namera omalovažavanja ne mora biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim. Stoga se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a sledstveno iznetom, Vrhovni kasacioni sud ocenio je kao neosnovane i navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer nema uslova za primenu člana 170. stav 4. KZ.

Imajući u vidu da se branilac okrivljenog u delu zahteva poziva i na povredu zakona iz člana 460. stav 1. ZKP, učinjenu od strane drugostepenog suda, a koja povreda odredaba ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Avrama S. Antonijevića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev u odnosu na navedene povrede zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                          Predsednik veća – sudija

Zvezdana Govedarica Carić,s.r.                                                                                       Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić