Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 448/23 od 08.05.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Drugog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu i branioca okrivljene, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA, advokat Miladin Živanović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene je neosnovan. Branilac okrivljene AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili zakon sa obrazloženjem da se radnje okrivljene navedene u optužnom predlogu i izreci pravnosnažne presude, kao što su sedenje na klupi, čekanje da dođe okrivljeni GG, odnosno prisustvo na mestu gde je neko drugi izvršio obijanje ili provaljivanje, ne mogu podvesti pod radnje izvršenja krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ, već eventualno krivičnog dela krađa, za koje je već nastupila zastarelost. Pored toga, branilac u zahtevu navodi i to da kod okrivljene nije bilo ni svesti o tome da želi da izvrši upravo navedeno krivično delo.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Vrhovni sud nalazi da iz činjenica i okolnosti označenih u činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude i to da je okrivljena AA, zajedno sa okrivljenima GG i DD, u odnosu na koje je postupak razdvojen, u vreme i na mestu označenom u izreci presude, u stanju uračunljivosti, svesna svoga dela i svesna zabranjenosti istog, čije je izvršenje htela, obijanjem oduzimala na štetu različitih oštećenih tuđe pokretne stvari, u nameri da njihovim prisvajanjem pribavi sebi nemalu protivpravnu imovinsku korist, tako što su po prethodnom dogovoru dolazili na lice mesta, pa su okrivljeni GG i DD ili samo okrivljeni GG, obijanjem upotrebom podesnog alata otvarali zatvorene prostore odakle su oduzimali pokretne stvari u vlasništvu različitih oštećenih, dok je za to vreme okrivljena AA u neposrednoj blizini čuvala stražu, proizlazi da se u radnjama okrivljene AA stiču sva zakonska kako objektivna tako i subjektivna obeležja produženog krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. i člana 61. KZ.

Prema odredbi člana 33. KZ, ako više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata, zajednički izvrše krivično delo ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela, svako od njih kazniće se kaznom propisanom za to delo.

Da bi postojalo saizvršilaštvo kod krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ, nije neophodno da svako od saizvršilaca preduzima sve inkriminisane radnje, već da svako od njih želi izvršenje krivičnog dela kao svoje i da u vreme izvršenja dela učini bilo koju radnju kojom se omogućava izvršenje istog, a što je u konkretnom slučaju okrivljena AA učinila preduzimanjem radnje opisane u izreci prvostepene presude.

Prema iznetom, po oceni ovoga suda, okrivljena AA je po prethodnom dogovoru zajedno sa okrivljenima GG i DD izvršila predmetno krivično delo na osnovu jasne podele uloga neophodnih za ostvarenje dela, pri čemu je umišljaj okrivljene obuhvatao svest da zajedničkim delovanjem sa ostalim okrivljenima, koje čini celinu, obijanjem zatvorenih prostora, oduzima tuđe pokretne stvari uz prisustvo namere da prisvajanjem ukradenih stvari pribavi za sebe protivpravnu imovinsku korist. Sve navedeno, okrivljenu čini saizvršiocem u izvršenju produženog krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 61. KZ, a ne krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. KZ, kako se to neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branioca okrivljene da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili zakon i da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljene povređen zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Sledstveno iznetom, navodi zahteva branioca okrivljene da je u konkretnom slučaju nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, su bespredmetni.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić