Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.304/22 od 13.04.2022.godine, odbijene su kao neosnovane žalbe VJT u Novom Sadu, optuženog Nikole Miljuša i njegovih branilaca, a presuda Višeg suda u Novom Sadu K.br.154/2020 od 20.01.2022.godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog Nikole Miljuša-advokati Ivan Gvozdenac i Petar Cvetković zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 439. tačka 1) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev kao osnovan, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom ili drugostepenom sudu ili da preinači navedene presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocena navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da su sudije Snježana Leković kao predsednik veća i sudije Savo Đurđić i Borivoje Pap, kao članovi veća, učestvovale u donošenju presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 304/2022 od 13.04.2022.godine, a da su trebale biti izuzete. Naime, prema navodima zahteva učestvovanje sudija Snježane Leković i Sava Đurđića u donošenju dva rešenja (Kž2 br.1198/2021 od 19.08.2021.godine i Kž2 br.167/2022 od 01.02.2022.godine), a sudije Borivoja Papa u donošenju jednog rešenja (Kž2 br.167/2022 od 01.02.2022.godine), kojima su u istom predmetu odbijene žalbe okrivljenog na rešenja o produženju pritvora, predstavljaju razlog za njihovo izuzeće od odlučivanja u predmetu a po žalbi branioca okrivljenog protiv prvostepene presude kojom je okrivljeni oglašen krivim, jer njihovo učestvovanje u donošenju tih rešenja izazivaju sumnju u njihovu pristrasnost i objektivnost, zbog čega su te sudije na osnovu člana 37. ZKP morale biti izuzete od sudijske dužnosti prilikom donošenja pobijane drugostepene presude.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju odlučivanje o žalbi na rešenje o produženju pritvora), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudija, koje su odlučivale u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim odlučivali u drugostepenom postupku po žalbi na presudu, stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i da je na taj način narušena pretpostavka nepristrasnosti tih sudija, zbog čega su trebali da budu izuzeti od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku, po nalaženju ovog suda ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan. Ono što je važno pri odlučivanju u svakom konkretnom predmetu su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora sadrže „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao da može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog, dakle, proizilazi da po pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela; dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudije Snježana Leković kao predsednik veća i sudije Savo Đurđić i Borivoje Pap kao članovi veća, koje je donelo pobijanu drugostepenu presudu, kojom je potvrđena prvostepena presuda Višeg suda u Novom Sadu K.br.154/2020 od 20.01.2022.godine kojom je okrivljeni oglašen krivim, učestvovale u donošenju odluke kojom je odbijena žalba na rešenje kojim je prema istom okrivljenom produžen pritvor (u kom odlučivanju se uopšte nije bavio pitanjem krivice okrivljenog), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane drugostepene presude, zbog čega pobijanom pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

U ostalom delu zahteva, branilac ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodeći da se utvrđeno činjenično stanje opisano u izreci prvostepene presude ne može podvesti pod krivično delo trgovine ljudima iz člana 388. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Ovo iz razloga što je po navodima branioca okrivljenom stavljena na teret radnja „zloupotrebom teških prilika“, a što je obrazloženo time da je znao da je oštećena korisnik „dečijeg sela“ , odnosno dete bez roditeljskog staranja, a po stavu branioca ove činjenice nisu dovoljne da bi se zadovoljio potreban pravni standard „teške prilike“ koji predstavlja objektivni element ovog krivičnog dela, jer sama činjenica da je oštećena korisnik usluga „Dečijeg sela“ nije dovoljna da bi se zaključilo da je oštećena u teškoj materijalnoj ili socijalnoj situaciji, te istakao da teška materijalna situacija kao objektivni element dela mora biti takva da ne ostavlja mogućnost izbora oštećenom, i da upravo iz tih razloga učinilac dela zloupotrebi tu činjenicu, što se u konkretnom slučaju nije desilo. Pored navedenog, branilac smatra da nije ispunjen ni subjektivni element krivičnog dela, odnosno da je okrivljeni delo izvršio “u cilju eksploatacije“ oštećene, jer činjenica da je okrivljeni davanjem novca vrbovao oštećenu govori u prilog tome da se radi o deliktu prostitucije, posebno kad se ima u vidu da je u konkretnom slučaju došlo do seksualnog odnosa između okrivljenog i oštećene, što znači da je okrivljeni želeo da zadovolji svoj polni nagon a ne da eksploatiše oštećenu a upravo krivični zakonik pravi razliku između prostitucije i seksualne eksploatacije. Na kraju, branilac ističe da nema „eksploatacije“ oštećene iz razloga što bi to značilo da je okrivljeni koristio oštećenu u cilju prisvajanja materijalne koristi od njenog seksualnog iskorišnjavanja, te da se u konkretnom slučaju može raditi samo o prekršajnom delu prostitucije.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, isti navodi istaknuti u žalbi branilaca okrivljenog Nikole Miljuša, bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu, koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbama izjavljenim protiv presude Višeg suda u Novom Sadu K.br.154/2020 od 20.01.2022.godine. Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni, ove navode ocenio je neosnovanim i o tome na strani 3 i 4 stav 1 i 2 svoje odluke Kž1 br.303/22 od 13.04.2022.godine izneo jasne i dovoljne razloge, a koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Nikole Miljuša-advokata Ivana Gvozdenca i Petra Cvetkovića i u ovom delu je odbijen kao neosnovan.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Dubravka Damjanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić