Protiv navedenih pravosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti su podneli branioci okrivljenog Miroljuba Petrovića–advokati Zdenko Tomanović i Marko Drašković, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. začka 1) i 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem ili da ukine samo drugostepenu odluku i spise predmeta vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da preinači navedene presude i okrivljenom izrekne znatno blažu kaznu.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branioci okrivljenog ističu da u izreci presude nije opisan subjektivni element krivičnog dela koji se odnosi na svirep način izvršenja teškog ubistva, tj.nije dat činjenični opis iz kog proizilazi postojanje subjektivnog odnosa okrivljenog prema teškim ili dugotrajnim bolovima i patnjama kod oštećene usled nanošenja povreda. Po oceni branilaca, prvostepeni sud je ocenu svireposti zasnovao isključivo na objektivnim činjenicama, da je okrivljeni zadao oštećenoj veliki broj ubodnih rana, a da ni drugostepeni sud nije naveo iz koje to činjenice iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni u pogledu surovosti kao kvalifikatorne okolnosti postupao sa umišljajem. Kako, po mišljenju branioca , iz činjeničnog opisa u izreci presude, ne proističe kvalifikatorni element svireposti , odnosno da je okrivljeni oštećenoj naneo prekomerne i nepotrebne fizičke patnje , bolove i strahove velikog intenziteta, to se krivično delo i nije moglo kvalifikovati kao teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 1) KZ , pa je u pogledu dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti.

Odredbom člana 114. stav 1. tačka 1) KZ je propisano da ko drugog liši života na svirep ili podmukao načim, kazniće se zatvorom od najmanje deset godina ili zatvorom od trideset do četrdeset godina.

U izreci pobijane presude Višeg suda u Beogradu K.br.541/16 od 21.06.2022.godine je navedeno da je okrivljeni Miroljub Petrović „ u noći između 15. i 16.05.2016. godine u Beogradu, u ulici ... br. .., u stanu br. .., koji se nalazi na ... spratu stambene zgrade, na svirep način lišio života svoju suprugu sada pok. AA iz ..., u stanju smanjene uračunljivosti do stepena bitnog, ali ne bitno, svestan da je njegovo delo zabranjeno, na taj način što je pokojnu AA, sa kojom je u navedeno vreme boravio u navedenom stanu, u kuhinjskom prostoru, između kuhinjskih elemenata i trpezarijskog stola, kuhinjskim nožem, dužine sečiva od 1cm, sa oštricom samo sa jedne strane, kao sredstvom podobnim da telo teško povredi i zdravlje teško naruši, najpre ubo 9 puta u predeo trbuha, nanevši joj pritom 9 ubodina čiji su kanali išli od napred put unazad i naviše, pri čemu joj je naneo i dve odbrambene povrede na desnoj nadlaktici, dve probodine, zbog kojih povreda je sada pok. AA trpela sve veći i veći bol, a sa njime zbog osećaja velike ugroženosti za sopstveni život i sve veći i veći strah, koje patnje pokojne AA kod okrivljenog nisu probudile saosećajnost i sažaljenje, već je isti bezobzirno, pošto je pokojna AA od zadobijenih ubodina klonula na pod, oslanjajući se leđima na tlo, istim nožem, nalazeći se iznad i najverovatnije na njoj, zadao još 8 ubodina na vratu i 18 ubodina na grudnom košu, kao i 10 ubodina na trbuhu koje su imale pravac kanala od napred put unazad, a neki i lako na dole, da bi na kraju, pokojnoj AA zadao još 3 ubodine u predeo trbuha, nanoseći joj nožem na opisani način, uz još dve odbrambene povrede u vidu sekotina na levoj šaci i jedne sekotine na desnoj podlaktici, ukupno, 52 povrede iz kojih je pokojna AA krvarila i koje su po proteku 5-10 minuta od zadobijanja poslednje ubodine dovele do smrtnog ishoda zbog iskrvavljenja, nakon čega je istim nožem kojim je izvršio krivično delo sebi naneo lake telesne povrede u vidu 4 površne ubodine na trbuhu, brojne crtaste oguljotine kože na prednjoj strani vrata, duge do oko 2cm, koje su bile međusobno paralelne, da bi potom popio neutvrđeni broj tableta „eftila" i „anafranila" - antiepileptika i antidepresiva, koje su kod okrivljenog prouzrokovale pomućenje svesti, što je predstavljalo teško oštećenje zdravlja, pri čemu je bio svestan svoga dela i hteo je njegovo izvršenje”.

U konkretnom slučaju, u izreci pobijane presude je eksplicitno opredeljeno postojanje svesti i volje kao subjektivnog odnosa okrivljenog u prema delu.Kako zakonski pojam dela, obuhvata i radnju i posledicu krivičnog dela, to se i opis subjektivnog elementa krivičnog dela ubistva, odnosi kako na posledicu u vidu lišenja života, tako i na način izvršenja dela –surovost kao kvalifikatornu okolnost.

Po oceni Vrhovnog suda, opisana radnja krivičnog dela, odnosno hronološki navedeno zadavanje brojnih uboda nožem, jednog za drugim, u vezi sa činjenicom da je okrivljeni bio uračunljiv i postupao sa namerom da oštećenu liši života, nanoseći joj povrede, koje su dovodile do iskrvarenja, znao da takve povrede znače za žrtvu sve veći i veći bol, a sa njime osećaj velike ugroženosti za sopstveni život i sve veći i veći strah pa je, nakon nanošenja povreda zbog kojih je oštećena bila nesposobna za dalji otpor, nastavio da joj nanosi povrede koje su dovele do smrtnog ishoda. To je činio ubadajući oštećenu ukupno 52 puta, kuhinjskim nožem u predelu, vrata, grudnog koša i trbuha. Iz svih ovih činjenica je jasno da je okrivljeni svojim ponašanjem opisanim u izreci presude ispoljio svest o nanošenju nepotrebnih patnji oštećenoj i tu patnju hteo da prouzrokuje, čime je postupao sa umišljajem ne samo u odnosu na lišenje života, već i u odnosu na svirep način, kojim je radnje lišenja života preduzimao. Njegova uračunljivost pri vršenju navedenih radnji nije bila bitno smanjena, pa ni njegov umišljaj nije doveden u pitanje.

Prema tome, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje da je u izreci prvostepene presude izostavljen subjektivni element u odnosu na svirepost, kao bitan element krivičnog dela iz člana 114. stav 1. tačka 1) KZ ,čime se neosnovano ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, odnosno da su u konkretnom slučaju ostvareni elementi krivičnog dela iz člana 113. KZ.

Branioci okrivljenog ukazuju i na povredu zakona iz člana 438. stav 2.tačka 1) ZKP, odnosno da se pobijane presude zasnivaju na dokazu na kome se ne mogu zasnivati i to na nalazu i mišljenju i iskazima sudskih veštaka dr Svetislava Miškovića i dr Milene Stanković, koji su bili članovi tročlane komisije koja je izvršila psihijatrijsko veštačenje okrivljenog na okolnosti njegove sposobnosti da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela. Branioci navedeno obrazlažu time da su navedeni veštaci nakon davanja nalaza i mišljenja, a pre ispitivanja na glavnom pretresu, istovremeno vršili preglede nad okrivljenim u svojstvu ordinirajućih lekara-specijalista, a ne u svojstvu veštaka. U prilog svojim navodima, branioci se pozivaju na odredbu čalana 93. ZKP, kojom je propisano da je od dužnosti svedočenja isključeno lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja profesionalne tajne, kao i na odredbu člana 116. ZKP, kojom je propisano da se sudska odluka ne može zasnovati na nalazu i mišljenju veštaka koji je morao biti isključen od dužnosti svedočenja. Branioci ukazuju da je veštak dr Svetislav Mišković dana 24.03.2017.godine obavio pregled okrivljenog u svojstvu lekara-psihijatra, da bi nakon toga bio ispitan na glavnom pretresu dana 10.04.2019.godine, dok je veštak dr Milena Stanković dana 08.04. i 21.10.2019.godine obavila preglede okrivljenog, takođe u svojstvu lekara-psihijatra, a ispitana na glavnom pretresu dana 04.06.2020.godine. Na kraju branioci ističu da je irelevantno obrazloženje nižestepenih sudova da navedeni iskazi predstavljaju kratke konsultativne preglede radi produženja terapije.

Odredbom člana 114. stav 1. ZKP je propisano da je veštak lice koje raspolaže potrebnim stručnim znanjem za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice u postupku, dok je stavom 3. istog člana propisano da ako za određenu vrstu veštačenja postoje veštaci sa spiska stalnih veštaka, drugi veštaci se mogu odrediti samo ako postoji opasnost od odlaganja ili ako su stalni sudski veštaci sprečeni ili ako to zahtevaju druge okolnosti.

Odredbom člana 117. stav 1. ZKP je propisano da organ postupka po službenoj dužnosti ili na predlog stranke i branioca određuje veštačenje pisanom naredbom, a ako postoji opasnost od odlaganja, veštačenje se uz obavezu sastavljanja službene beleške, može i usmeno odrediti, dok je članom 118.ZKP propisano šta sve naredba o veštačenju mora da sadrži.

Vrhovni sud je navode branilaca okrivljenog i u ovom delu ocenio neosnovanim, s obzirom da su nalaz i mišljenje komisije sudskih veštaka od 01.11.2016.godine i dopuna od 23.03.2017.godine, sačinjeni u skladu sa zakonom. Ovo iz razloga što je predmetno veštačenje urađeno na osnovu naredbe suda i od strane sudskih veštaka dr Svetislava Miškovića, psihijatra, dr Milene Stanković, specijaliste psihijatrije i dr Mirjane Zebić, specijaliste medicinske psihologije, koji se nalaze na spisku sudskih veštaka. Činjenica da su dr Svetislav Mišković i dr Milena Stanković postupali kao ordinirajući lekari u bolnici u Okružnom zatvoru, te da su nakon dostavljanja nalaza i mišljenja, u skladu sa svojom nadležnošću obavili preglede okrivljenog koji je u to vreme bio pritvorenik, ne znači da je profesionalnim obavljanjem poslova u zatvorskoj bolnici, dovedena u pitanje njihova nepristrasnost, te nije bilo osnova za izuzeće veštaka, niti je veštačenjem učinjena povreda zakona. Pri tome, razgovori sa okrivljenim u svojstvu pritvorenika, na koje se ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti su obavljeni nakon što je veštačenje završeno dana 01.11.2016. godine i dopunjeno dana 23.03.2017.godine, pa ta činjenica, nije bila od uticaja na davanje iskaza na glavnom pretresu, na kome su sudski veštaci obrazlagali nalaz i mišljenje koje su već sačinili.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, u kom takođe ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branioci osporavaju utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim odlukama i ukazuju na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova vezano za postojanje subjektivnih i objektivnih elemenata krivičnog dela iz člana 114. stav 1. tačka 1) ZKP, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa se Vrhovni sud u razmatranje i ocenu iznetih navoda zahteva, nije upuštao.

Sa svega izloženog, na osnovu odredaba člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić