U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Veska Krstajića, Biljane Sinanović, Milunke Cvetković, i Zorana Tatalovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Milom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okr. N.V., zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.V., adv. D.Š., podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Jagodini 8K 682/13 od 16.12.2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 288/16 od 25.03.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 29.06.2016. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.V., adv. D.Š., podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Jagodini 8K 682/13 od 16.12.2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 288/16 od 25.03.2016. godine, u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i člana 441. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Jagodini 8K 682/13 od 16.12.2015. godine, okrivljeni N.V., oglašen je krivim zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine koju će izdržati po pravnosnažnosti presude.

Istom presudom okrivljeni je obavezan da plati sudu na ime paušala iznos od 3.000,00 dinara na ime troškova krivičnog postupka iznos od 30.901,00 dinara, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude.

Okrivljeni je obavezan i da oštećenom S.S. isplati troškove krivičnog postupka u novčanom iznosu od 193.500,00 dinara, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude. Obavezan je okrivljeni u smislu člana 258. stav 4. da oštećenom S.S. na ime imovinsko-pravnog zahteva isplati novčani iznos od 4.132.414,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2013. godine pa do isplate, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, a za višak istaknutog imovinskopravnog zahteva oštećeni je upućen na parnicu u smislu člana 258. stav 3. ZKP.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 288/16 od 25.03.2016. godine izrekom pod I odbijena je kao neosnovana žalba Osnovnog javnog tužioca i branioca okr. N.V., adv. D.Š., a presuda Osnovnog suda u Jagodini 8K 682/13 od 16.12.2015. godine, potvrđena.

Izrekom pod II navedene presude delimično je uvažena žalba branioca okr. N.V., adv. D.Š. i prvostepena presuda ukinuta samo u pogledu odluke o troškovima krivičnog postupka i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog N.V., adv. D.Š., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Branilac okrivljenog N.V., u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je donošenjem pravnosnažnih presuda povređen krivični zakon iz člana „439. tačka 3) ZKP“. Navedena povreda je prema navodima zahteva učinjena time što je sud primenio odredbe zakona koje se ne mogu primeniti, obzirom da radnje opisane u izreci prvostepene presude predstavljaju radnje izvršenja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 3) i 4) KZ, a ne krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnim presudama.

Po nalaženju ovog suda branilac okrivljenog iznetim navodima u zahtevu ukazuje da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se nije mogao primeniti, što bi predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a ne povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, kako se to navodi u podnetom zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ovi navodi zahteva neosnovani, pošto iz činjenica i okolnosti naznačenih u izreci prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist lažnim prikazivanjem činjenica doveo S.S. u zabludu i održavao ga u zabludi na način opisan u izreci prvostepene presude, čime je pribavljena protivpravna imovinska korist preduzeću „T.-E.“, a oštećenom S. pričinjena šteta u iznosma koji su navedeni u izreci prvostepene presude, iz čega proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ, a ne krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 3) i 4) KZ kako se to neosnovano ukazuje zahtevom branioca okrivljenog.

S tim u vezi neosnovano se zahtevom branioca okrivljenog ukazuje da se krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. KZ može izvršiti kada je u pitanju pribavljanje sebi ili drugom kakve koristi, pri čemu se pod izrazom „drugi“ podrazumeva fizičko lice, tj. ako je korist pribavljena kakvom drugom fizičkom licu, a ne pravnom licu, jer po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda izraz „drugom“ podrazumeva ne samo fizičko lice, već i pravno lice.

Samim tim, po oceni ovog suda, radnje okrivljenog opisane u izreci prvostepene presude pravilno su pravno kvalifikovane kao krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ, pa sledstveno tome Vrhovni kasacioni sud nalazi da zahtevom branioca okrivljenog pravnosnažne presude se neosnovano pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Nadalje, zahtevom za zaštitu zakonitosti se pravnosnažne presude pobijaju i u odnosu na odluku o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu i ukazuje na pogrešnu primenu odredbe člana 258. stav 4. ZKP, i da sud pritom nije imao ovlašćenja da po navedenom članu okrivljenog obaveže na plaćanje zakonske zatezne kamate, što bi predstavljalo povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, a koje navode Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Stoje navodi zahteva da odredba člana 258. stav 4. ZKP ne propisuje obavezu plaćanja zakonske kamate, ali obaveza plaćanja zatezne kamate propisana je odredbom člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kao i članom 2. Zakona o zateznoj kamati (''Službeni glasnik RS'' br. 119/2012) prema kome dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice duguje i zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate i to po stopi utvrđenoj ovim zakonom, pa je pravilno prvostepeni sud obavezao okrivljenog na plaćanje i zakonske zatezne kamate, a suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog su ocenjeni kao neosnovani.

Ostalim navodima u zahtevu branilac okrivljenog ukazuje da je izreka presude nerazumljiva, što bi predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, kao i da je donošenjem pravnosnažnih presuda učinjena bitna povreda krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, a koje povrede shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP nisu propisane kao dozvoljeni razlog zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac čija su prava ograničena pravima okrivljenog u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti ovaj vanredni pravni lek, te je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                                                    Nevenka Važić,s.r.