Istom presudom u stavu II izreke prema sada punoletnom AA je, zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ, izrečena mera pojačan nadzor od strane organa starateljstva koja može da traje najmanje 6 (šest) meseci, a najviše 2 (dve) godine, s tim što sud ima naknadno da odluči o prestanku ove mere, a nadzor nad izvršenjem mere se poverava Centru za socijalni rad u Smederevu koji se obavezuje da sudu na tri meseca dostavlja izveštaj o izvršenju iste. Određeno je da troškovi krivičnog postupka vođenog u odnosu na maloletnog sada punoletnog AA padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 321/22 od 05.05.2022. godine delimično je usvojena žalba branioca okrivljenih Andreja Davidovića i AA, advokata Stevana Jankovića, pa je u odnosu na okrivljenog Andreja Davidovića preinačena presuda Višeg suda u Smederevu K.br.33/20 od 28.01.2022. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenom Andreju Davidoviću za krivična dela za koja je oglašen krivim prvostepenom presudom i to za krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 3. i 1. KZ prethodno utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 5 godina, dok mu je za krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ zadržao kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od 2 godine, te je okrivljenog Andreja Davidovića osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) godina u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 22.01.2022. godine pa nadalje, dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenih Andreja Davidovića i AA, advokata Stevana Jankovića odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih Andreja Davidovića i AA, advokat Stevan Janković, zbog povreda zakona iz člana 394. stav 3, člana 407. i člana 438. stav 1. tačka 4) i 9) ZKP, te zbog povrede odredbe člana 5. stav 2. KZ i povrede odredbe člana 34. Ustava Republike Srbije, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine u celosti prvostepenu presudu Višeg suda u Smederevu K.br.33/20 od 28.01.2022. godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje i presuđenje ili da preinači prvostepenu presudu tako što će okrivljenog Andreja Davidovića kazniti za blaže krivično delo, a sada punoletnog AA osloboditi krivične odgovornosti.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP).

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenih Andreja Davidovića i AA u podnetom zahtevu ističe da su u donošenju pobijane drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 321/22 od 05.05.2022. godine učestvovale sudije koje su bile dužne da se izuzmu iz razloga jer su u istom svojstvu u ovom krivičnom predmetu prethodno donele drugostepeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2 96/22 od 18.01.2022. godine kojim je odlučivano o žalbi branioca okrivljenog Andreja Davidovića izjavljenoj na prvostepeno rešenje Višeg suda u Smederevu K.br.33/20 od 22.12.2021. godine kojim je odbijen predlog odbrane da se mera pritvora prema okrivljenom zameni jemstvom i to sudija Milimir Lukić kao predsednik veća i sudije Olivera Anđelković i Maja Ilić kao članovi veća, pri čemu je sudija Milimir Lukić kao predsednik veća prethodno učestvovao i u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 1807/20 od 24.08.2020. godine kojim je odlučivano o pritvoru prema okrivljenom Andreju Davidoviću. Prema navodima zahteva, prilikom donošenja navedenih rešenja, a koja oba rešenja su vezana za odlučivanje o meri pritvora prema okrivljenom Andreju Davidoviću, kod sudija Milimira Lukića, Olivere Anđelković i Maje Ilić je formirano predubeđenje o krivici okrivljenog, a koje predubeđenje predstavlja okolnost koja narušava pretpostavku nepristrasnosti sudije, pa su stoga po stavu branioca u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za izuzeće ovih sudija u postupku odlučivanja po žalbi na prvostepenu presudu.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. Ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost dotičnih sudija podložna sumnji, te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizilazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru sudija zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta proizilazi da je veće Apelacionog suda u Beogradu, a u čijem sastavu je bio sudija Milimir Lukić kao predsednik veća, u rešenju Kž2 1807/20 od 24.08.2020. godine kojim je odlučivano o pritvoru prema okrivljenom Andreju Davidoviću, a na koje rešenje se u zahtevu poziva branilac okrivljenih, analizom dostupnih podataka utvrdilo postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni Andrej Davidović izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret optužnicom javnog tužioca, a što je neophodan uslov za produženje pritvora prema okrivljenom, te da je veće Apelacionog suda u Beogradu pri tome dalo razloge zbog kojih nalazi da su ispunjeni uslovi za produženje pritvora prema okrivljenom propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, a što je inače neophodan sadržaj svakog rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom. Pored toga, iz spisa predmeta proizilazi da je veće Apelacionog suda u Beogradu, a u čijem sastavu su bili sudija Milimir Lukić kao predsednik veća i sudije Olivera Anđelković i Maja Ilić kao članovi veća, u rešenju Kž2 96/22 od 18.01.2022. godine kojim je odlučivano o predlogu branioca okrivljenog Andreja Davidovića za zamenu mere pritvora prema okrivljenom merom jemstva, a na koje rešenje se u zahtevu poziva branilac okrivljenih, analizom dostupnih podataka utvrdilo da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da se okrivljeni Andrej Davidović pusti iz pritvora i da mu se odredi jemstvo i za ovu svoju odluku je veće dalo razloge, uopšte se pri tome ne baveći pitanjima krivice okrivljenog i postojanja osnovane sumnje vezano za izvršenje krivičnih dela koja su okrivljenom stavljena na teret.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - predstavka broj 68955/11), sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio predpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristrasnosti, već samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o produženju pritvora nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, stav 55, predstavka broj 30865/96 od 20.12.2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora, a koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenih, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudije koje su donele pobijanu drugostepenu presudu, kojom je potvrđena prvostepena presuda kojom je okrivljeni Andrej Davidović oglašen krivim i osuđen, i to sudija Milimir Lukić kao predsednik veća i sudije Olivera Anđelković i Maja Ilić kao članovi veća, u ranijoj fazi postupka, nakon podizanja optužnice, učestvovale u sastavu veća u donošenju odluka koje su vezane za odlučivanje o meri pritvora prema okrivljenom Andreju Davidoviću i to svo troje sudija u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 96/22 od 18.01.2022. godine, a sudija Milimir Lukić i u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 1807/20 od 24.08.2020. godine (u kom odlučivanju se veće uopšte nije bavilo pitanjem krivice okrivljenog), po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane drugostepene presude, zbog čega pobijanom drugostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u delu u kojem ističe da kako naredba o sprovođenju istrage Višeg javnog tužioca u Smederevu od 14.02.2020. godine nije doneta u zakonskom roku od 30 dana od dana preduzimanja prve dokazne radnje u predistražnom postupku i to donošenja rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Smederevu Kpp.pov.60/19 od 05.09.2019. godine kojim je određen tajni nadzor komunikacije i tajno praćenje i snimanje okrivljenog Andreja Davidovića, a koji rok je predviđen odredbom člana 296. stav 2. ZKP (u zahtevu pogrešno označeno člana 296. stav 1. ZKP), već je navedena naredba doneta tek pet meseci kasnije, to stoga po stavu branioca zbog povrede odredbe člana 296. stav 2. ZKP svi dokazi koji su prikupljeni u predistražnom postupku i istrazi predstavljaju nedozvoljene dokaze. Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih se po oceni ovoga suda suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih su neosnovani. Stoji činjenica da naredba o sprovođenju istrage Višeg javnog tužioca u Smederevu KTI.br.5/20 od 14.02.2020. godine nije doneta u skladu sa odredbom člana 296. stav 2. ZKP kojom je predviđeno da se naredba o sprovođenju istrage donosi pre ili neposredno posle prve dokazne radnje koju su preduzeli javni tužilac ili policija u predistražnom postupku, a najkasnije u roku od 30 dana od dana kada je javni tužilac obavešten o prvoj dokaznoj radnji koju je policija preduzela, već da je navedena naredba o sprovođenju istrage doneta nakon proteka zakonom propisanog roka. Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nepravilna primena ove zakonske odredbe nije od uticaja na zakonitost prikupljenih dokaza u predistražnom postupku i istrazi, budući da zakonom nisu propisane posledice nepravilne primene ove zakonske odredbe u smislu kako se to ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju se može raditi samo o povredi odredbe člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi člana 296. stav 2. ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Andreja Davidovića i AA u ostalom delu je odbačen.

Naime, branilac okrivljenih u ostalom delu zahteva ističe da je sud u pobijanim nižestepenim presudama povredio odredbu člana 5. stav 2. KZ vezano za primenu blažeg zakona, a koji navodi branioca okrivljenih bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. stav 2. KZ, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenima. Međutim, branilac okrivljenih u svom nastojanju da ukaže Vrhovnom kasacionom sudu na ovu povredu uopšte ne navodi koji tačno krivični zakon je sud trebalo da u konkretnom slučaju primeni kao najblaži po okrivljene i iz kojih konkretno razloga, već branilac suštinski svojim navodima ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP iznoseći sopstveno mišljenje da su izrečene krivične sankcije i to kazna zatvora okrivljenom Andreju Davidoviću, a vaspitna mera pojačan nadzor od strane organa starateljstva okrivljenom AA, u konkretnom slučaju preoštre i da se istima ne može postići svrha kažnjavanja.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenih u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja nižestepenih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenima, dok suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima i njihovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenih u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja navodi povredu odredbe člana 394. stav 3. ZKP, isticanjem da kako je okrivljeni Andrej Davidović na glavnom pretresu priznao izvršenje krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, označavajući pri tome lice od koga je nabavio opojnu drogu i predmetni pištolj, to je sud trebalo da proveri ovakvu odbranu okrivljenog, obzirom da od istinitosti iste u konkretnom slučaju zavisi odluka o vrsti i meri krivične sankcije koja će biti izrečena okrivljenom i to vezano za mogućnost oslobođenja od kazne ili eventualno blaže kažnjavanje okrivljenog. Osim toga, branilac okrivljenih u zahtevu ukazuje i na povredu odredbe člana 407. ZKP, isticanjem da sud, iako je usvojio predlog branioca da se iz spisa predmeta izdvoji zapisnik o saslušanju okrivljenog BB koji je zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela i o tome doneo rešenje, propustio je da isti i faktički izdvoji iz spisa predmeta i odvojeno čuva.

Takođe, branilac okrivljenih osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima suda u pravnosnažnim odlukama vezano za kritični događaj od 26.12.2019. godine, navodeći da iz izvedenih dokaza nije na nesumnjiv način utvrđeno da je okrivljeni Andrej Davidović tog dana poslao svog brata okrivljenog AA na autobusku stanicu radi prenosa opojne droge amfetamin, a okrivljeni Andrej Davidović je u svojoj odbrani kao lice koje je kritičnom prilikom odnelo spornu kesu na autobusku stanicu imenovao VV, pri čemu je sud odbio sve dokazne predloge odbrane kojima bi se u potpunosti razjasnile sporne činjenice vezane za kritični događaj od 26.12.2019. godine, između ostalog dokazne predloge da se izvrši suočenje između svedoka GG i okrivljenog Andreja Davidovića, da se ispitaju rukovodilac radne grupe PU u Smederevu i forenzički genetičar Oliver Stojković, te ponovo ispita svedok DD - policijski službenik PU u Smederevu, kao i da se izvrši uvid u evidenciju događaja od dana 26.12.2019. godine PU u Smederevu. Izneti navodi branioca okrivljenih u bitnom po nalaženju ovoga suda predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnim odlukama i ocene dokaza date od strane nižestepenih sudova, odnosno ocene suda o tome da li su izvedeni dokazi dovoljni za zakonitu odluku suda.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenih u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija zbog povreda odredaba člana 394. stav 3. i člana 407. ZKP, te zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i njihovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud i u ovom delu zahtev branioca okrivljenih ocenio nedozvoljenim.

Navodima branioca okrivljenih u kojima se kao nezakonito izvedeni dokazi označavaju audio snimci, transkripti razgovora i dokazi pribavljeni od strane tužilaštva putem međunarodne krivičnopravne pomoći iz kojih proizilazi da je okrivljeni Andrej Davidović osuđivan pred Austrijskim sudom za istovrsno krivično delo, se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne osporava zakonitost navedenih dokaza. Ovo sa razloga jer branilac u zahtevu ne ukazuje u čemu se konkretno sastoji nezakonitost ovih dokaza, odnosno suprotno kojoj zakonskoj odredbi su navedeni dokazi nezakonito pribavljeni i izvedeni, već zapravo samo osporava istinitost ovih dokaza i činjenice koje je sud utvrdio iz istih, a u vezi sa tim i ocenu suda o prihvatljivosti ovih dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, davanjem sopstvene ocene da su glasovi na audio snimcima nerazgovetni i neprepoznatljivi usled čega je po braniocu trebalo izvršiti veštačenje da bi se na nesumnjiv način utvrdilo da li su to zaista glasovi okrivljenih, kao i da je dokaze vezano za osuđivanost okrivljenog Andreja Davidovića u Austriji trebalo pribaviti putem pružanja međunarodne krivičnopravne pomoći između sudova i to u vidu prepisa presude, a što sve nisu dozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je stoga Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branilac okrivljenih kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenima, navođenjem da je sud prekoračio optužbu na štetu okrivljenih.

Međutim, kako branilac okrivljenih u zahtevu uopšte ne obrazlaže u čemu se konkretno sastoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, odnosno prekoračenje optužbe od strane suda, to je stoga Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Branilac okrivljenih zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede odredbe člana 34. Ustava Republike Srbije. Pored toga, branilac okrivljenih u zahtevu ističe i da je okrivljenima u predmetnom krivičnom postupku povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na nezavisan i nepristrasan sud, a koja ljudska prava su proklamovana Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i Ustavom Republike Srbije, a koji navodi branioca okrivljenih bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbi člana 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 32. Ustava Republike Srbije.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ovih povreda zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih nema propisan sadržaj, pa je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u ovom delu zahtev odbacio.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Andreja Davidovića i AA, advokata Stevana Jankovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenih u odnosu na povrede zakona navedene u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić