Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1238/14 od 03.11.2014. godine usvojena je žalba branioca okrivljenog i preinačena prvostepena presuda u stavu I izreke u delu odluke o krivičnoj sankciji tako što je drugostepeni sud okrivljenog zbog krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. KZ za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine uz uračunavanje vremena provedenog u zadržavanju od 06.04.2005. godine do 08.04.2005. godine, dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu u stavu I izreke potvrđena.

Stavom II izreke presude usvajanjem žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu ukinuta je prvostepena presuda u stavu II izreke i u tom delu spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K br. 4036/10 od 18.11.2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1238/14 od 03.11.2014. godine zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog A.V., adv. M.B.K., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP i povrede i uskraćivanja ljudskog prava i slobode okrivljenog, koja su zajemčena Ustavom i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, a što je utvrđeno odlukom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava (član 485. stav 1. tačka 3) ZKP), s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine prvostepenu presudu u stavu I i drugostepenu presudu u delu kojim je prvostepena presuda preinačena u pogledu krivične sankcije i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Branilac okrivljenog shodno odredbi člana 488. stav 3. ZKP predlaže da Vrhovni kasacioni sud izvršenje pravnosnažne presude odloži do okončanja postupka.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog A.V., smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Neosnovano branilac okrivljenog A.V., u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama, a kako to iz obrazloženja zahteva proizilazi, učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, time što su zasnovane na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presude ne mogu zasnivati i pri tom kao nedozvoljene dokaze označava iskaz okrivljenog tada osumnjičenog A.V. dat na zapisniku o saslušanju osumnjičenog u OUP Zemun od 08.04.2005. godine i zapisnik o prepoznavanju lica OUP-a Zemun od 08.04.2005. godine.

Zakonitost navedenih dokaza, s`obzirom da su pribavljeni pre početka primene sada važećeg Zakonika o krivičnom postupku (01.10.2013. godine), shodno odredbi člana 604. stav 1. tog zakonika, Vrhovni kasacioni sud je cenio prema odredbama ZKP („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10).

Branilac okrivljenog A.V. neosnovano iskaz tada osumnjičenog A.V. dat u policijskoj stanici u Zemunu kao i zapisnik o prepoznavanju lica u OUP Zemun od 08.04.2005. godine označava kao nedozvoljene dokaze, uz obrazloženje da je zapisnik o saslušanju osumnjičenog od 08.04.2005. godine suprotan odredbi člana 85. stav 3. ZKP odnosno člana 89. tada važećeg ZKP, a zapisnik o prepoznavanju lica OUP Zemun od 08.04.2005. godine sačinjen suprotno odredbama člana 100. u vezi člana 90. ZKP odnosno člana 104. ranije važećeg ZKP.

S`tim u vezi branilac okrivljenog navodi da je okrivljeni fizički višečasovno maltretiran i zlostavljan od strane policije, a da mu je tek prilikom saslušanja u policijskoj stanici postavljen branilac po službenoj dužnosti i to bez prethodnog upoznavanja okrivljenog sa pravima iz člana 89. stav 2. tada važećeg ZKP, tj. o pravu na branioca i pravu da se izričito izjasni o prihvatanju postavljenog branioca ili pak angažovanju novog po svom izboru, zbog čega je po stavu branioca zapisnik o saslušanju osumnjičenog od 08.04.2005. godine, koji je okrivljeni svojeručno potpisao i u kojem stoji navodno priznanje okrivljenog, nedozvoljen dokaz te je isti kao i zapisnik o prepoznavanju lica u OUP Zemun od 08.04.2005. godine trebalo izdvojiti iz spisa predmeta.

Iz spisa predmeta - zapisnika o saslušanju osumnjičenog A.V. u službenim prostorijama OUP Zemun br. 6404/05 od 08.04.2005. godine, proizilazi da je osumnjičeni pre saslušanja u smislu člana 226. stav 9. tada važećeg ZKP poučen o svojim pravima u krivičnom postupku, pre svega o pravu na branioca, da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, iz čega nesumnjivo proizilazi da je osumnjičeni A.V. poučen o svim pravima koja mu prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku pripadaju, pa i na ona iz tačke 2. stav 2. člana 4. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, a naime da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega kao dokaz te i o pravu da uzme branioca koji može prisustvovati njegovom saslušanju.

Osim toga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda i sama činjenica da prvostepeni sud nije prihvatio odbranu okrivljenog datu u predistražnom postupku, u kojoj nije jasno opredelio mesto i vreme izvršenja krivičnog dela već samo opisao događaje u kojima je u Beogradu, početkom januara 2005. godine od brojnih lica oduzimao mobilne telefone, govori da sud pravnosnažnu presudu nije ni zasnovao na iskazu okrivljenog datom na zapisniku o saslušanju osumnjičenog od 08.04.2005. godine, već na osnovu drugih dokaza bliže navedenih u obrazloženju prvostepene presude, pre svega na iskazu oštećene I.G.

Nadalje, ni zapisnik o prepoznavanju lica OUP Zemun od 08.04.2005. godine ne može se smatrati nedozvoljenim dokazom, jer je i radnja prepoznavanja okrivljenog A.V. izvršena u svemu prema odredbi člana 104. tada važećeg ZKP, a primedbe branioca okrivljenog vezane za odeću okrivljenog i činjenicu da istom prilikom prepoznavanja nije stavljena kapuljača Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim pogotovu kada se uzme u obzir da je radnja prepoznavanja izvršena pre nego što je svedok - oštećena I.G. dala iskaz u svojstvu svedoka, kada je sa nesumnjivom sigurnošću ukazala na lice koje se nalazilo na poziciji broj 3, tj. na okrivljenog A.V., a što se sve vidi iz zapisnika o prepoznavanju KU br. 4648/05 od 08.04.2005. godine.

Kako je branilac okrivljenog navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti isticao u žalbenom postupku, a drugostepeni sud našao da su ti navodi neosnovani i na strani 3 obrazloženja svoje presude dao jasne i argumentovane razloge, a koje razloge u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na njih upućuje.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u odnosu na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3. ZKP i našao da zahtev u tom delu nema propisan sadržaj.

Naime, odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojim okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je i učinio pre svega taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje su učinjene u postupku pred prvostepenim i apelacionim sudom.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle, ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome, okrivljeni, na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP može, preko branioca, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povrede tog zakonika propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. stav 3. i 4. ZKP učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva navodi i povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3. ZKP, a naime da je okrivljenom povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, a što je utvrđeno odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, istaknuti navodi nisu mogli biti predmet ispitivanja od strane Vrhovnog kasacionog suda, s`obzirom na to da kada se zahtev podnosi zbog povrede ljudskog prava zajemčenog Ustavom, ta povreda mora biti utvrđena odlukom Ustavnog suda i takva odluka mora biti dostavljena uz zahtev za zaštitu zakonitosti, a u konkretnom slučaju takva odluka nije dostavljena. S`toga, zahtev za zaštitu zakonitosti u odnosu na istaknute povrede zajemčene Ustavom nema propisan sadržaj, pa je Vrhovni kasacioni sud, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP, zahtev branioca okrivljenog u tom delu odbacio kao nedozvoljen.

Iz napred iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                   Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                   Nevenka Važić, s.r.