Presudom Višeg suda u Nišu Kž1 91/17 od 30.03.2017. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe punomoćnika protivtužioca - branioca okrivljenog BB, adv. Ane Đinđić Stanimirović i punomoćnika privatnog tužioca – branioca okrivljenog AA, adv. Saše Miletića, i presuda Osnovnog suda u Aleksincu K 248/16 od 30.11.2016. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog AA, adv. Saša Miletić, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude okrivljenog AA oslobodi od optužbe, i usvoji zahtev u smislu navoda istog.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, adv. Saše Miletića, u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku je neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA, adv. Saša Miletić, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, s obzirom da je prvostepeni sud u izreci presude izmenio činjenični opis koji ne sadrži protivtužba u pogledu mesta izvršenja krivičnog dela i radnji izvršenja, i time narušio identitet optužbe i presude, a Vrhovni kasacioni sud ovakve navode ocenjuje neosnovanim.

Ovo sa razloga što između optužbe i presude mora postojati identitet u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, dok zakon ne traži identitet u pogledu pravne ocene dela.

Sud je ovlašćen da menja opis dela iz optužnice a da ne prekorači optužbu ukoliko takav opis ostaje u granicama činjeničnog osnova optužnice, to jest u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja određenog krivičnog dela.

U konkretnom slučaju, a imajući u vidu da se radi o istoj radnji, istom događaju o kome se sudi, to unošenje elemenata krivičnog dela kako se to navodi u podnetom zahtevu (u odnosu na kućni broj gde se događaj desio, „nakon svađe“, ... „nakon toga došlo do međusobnog hvatanja ... kojom prilikom je okrivljeni AA uputio uvredu privatnom tužiocu ...“) u izreci prvostepene presude ne predstavljaju prekoračenje optužbe, posebno imajući u vidu da okrivljeni nije osuđen za teže krivično delo niti veću kriminalnu količinu u odnosu na optuženje.

Stoga se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, pravnosnažne presude pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti podnet je i zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, s tim što se u zahtevu ne opredeljuje o kom se dokazu radi i zbog čega ga podnosilac zahteva smatra nedozvoljenim već se osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima pravnosnažnim odlukama što ne predstavlja razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog i njegovog branioca.

Takođe, zahtev za zaštitu zakonitosti podnet je i zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, da pravnosnažnim presudama nije rešen predmet optužbe, s tim što se ova povreda odnosi na ovog okrivljenog, ali u svojstvu privatnog tužioca, a iz kog razloga shodno članu 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, iz kog razloga je u tom delu zahtev nedozvoljen.

Navodima zahteva, kojima se ukazuje da je izreka prvostepene presude protivrečna sama sebi i da su dati razlozi protivurečni izreci, to jest, da je obrazloženje kontradiktorno samo sebi kao i da je izreka protivrečna u odnosu na odluku o troškovima krivičnog postupka, iz čega proizilazi da se zahtevom ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP to jest iz razloga koji nisu propisani odredbom člana 485. stav 4. ZKP i ne predstavljaju zakonski osnov za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog odnosno njegovog branioca, pa je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu branioca okrivljenog AA, ocenio kao nedozvoljen.

Ostali navodi zahteva branioca okrivljenog AA, a koji se odnose na nalaz i mišljenje veštaka dr Gorana Vidića, kao i na iskaze svedoka i ukazivanjem da prvostepeni sud nije izveo ni jedan dokaz koji bi potvrdio da je okrivljeni AA opsovao na način kako je to predstavljeno protivtužbom, kao i ukazivanje na pogrešnu odluku o upućivanju na parnicu u pogledu imovinskopravnog zahteva, osporava se utvrđeno činjenično stanje i ocena dokaza od strane prvostepenog suda, što ne predstavlja razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog i njegovog branioca.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog AA, adv. Saše Miletića, u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odbio kao neosnovan, a u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                       Za Predsednika veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                                 Vesko Krstajić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić