Presudom Višeg suda u Smederevu Kž1 168/24 od 22.01.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih AA i BB, advokata Milana Markovića, a presuda Osnovnog suda u Smederevu K 179/22 od 14.05.2024. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih AA i BB, advokat Milan Marković, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da je isti podnet i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači pobijane presude tako što će okrivljene osloboditi od optužbe.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih dostavio Vrhovnom javnom tužilaštvu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ, i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac AA i BB, advokat Milan Marković, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ističući da činjenični opis krivičnog dela utvrđen u izreci prvostepene presude ne sadrži opis posledice krivičnog dela nasilničko ponašanje u saizvršilaštvu iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ. Prema navodima zahteva, posledica predmetnog krivičnog dela je teže remećenje javnog reda i mira ili značajnije ugrožavanje spokojstva građana, pri čemu se ugrožavanje spokojstva građana mora odnositi na širi krug lica, a ne samo na lica prema kojima se preduzima radnja izvršenja, što u konkretnom slučaju u izreci prvostepene presude nije opisano, zbog čega odbrana smatra da delo za koje su okrivljeni optuženi i oglašeni krivim, po zakonu nije krivično delo.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ čini ko grubim vređanjem ili zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir. Kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela iz stava 2. istog člana, postojaće ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno u grupi ili je prilikom izvršenja dela nekom licu nanesena laka telesna povreda ili je došlo do teškog ponižavanja građana.

Iz izreke pobijane prvostepene presude proizilazi da su okrivljeni AA i BB, u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci presude, u stanju uračunljivosti, svesni svog dela i njegove zabranjenosti čije izvršenje su hteli, vršenjem nasilja prema drugom značajnije ugrozili spokojstvo građana i teže remetili javni red i mir i to tako što su nasilje prema oštećenima vršili u kafiću „Koloseum“, gde su nakon kraće verbalne rasprave sa konobarom, oštećenim VV, napustili kafić, a zatim se odmah vratili i počeli da lome inventar, da bi nakon što im je oštećeni VV, rekao da prestanu to da rade jer će pozvati policiju, okrivljeni AA oštećenog VV obuhvatio rukama oko struka, a okrivljeni BB mu staklenom pivskom flašom zadao udarac u potiljačni deo glave, od kog udarca je oštećeni pao i onesvestio se, nakon čega su mu okrivljeni zadavali udarce nogama u telo, zbog čega su prisutni gosti kafića pobegli i sakrili se jer su bili uplašeni, da bi kada je u kafić ušao oštećeni GG, otac oštećenog VV, okrivljeni BB bacio improvizovani šank koji je oštećenog GG udario u predelu glave.

Opisane radnje koje su okrivljeni preduzeli, prema nalaženju Vrhovnog suda, sadrže sva zakonska obeležja krivičnog dela nasilničko ponašanje u saizvršilaštvu iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, za koje je okrivljeni oglašeni krivim i to kako subjektivna obeležja koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenih, koji je obuhvata i svest o zabranjenosti dela, tako i objektivna obeležja koja se tiču radnje izvršenja, koja se, u konkretnom slučaju, sastoji u vršenju nasilja prema drugom i posledice dela koje se ogleda u značajnijem ugrožavanju spokojstva građana i težem remećenju javnog reda i mira, kao i kvalifikatorne okolnosti-nanošenje po jedne lake telesne povrede i to oštećenom VV u vidu potresa mozga, nagnječine glave sa hematomom i oguljotinom u predelu ispod levog oka, dve razderno-nagnječne rane u levom parijetalnom predelu, nagnječine sa hematomom u predelu leve ušne školjke i iza nje kao i nagnječine u leđnom predelu sa manjim hematomom u desnom lopatičnom predelu i oštećenom GG u vidu nagnječine u predelu glave.

Dakle, opisanim radnjama okrivljenih, prouzrokovano je značajnije ugrožavanje spokojstva građana, obzirom da su okrivljeni nasilje prema drugom vršili u ugostiteljskom objektu u kom su kritičnom prilikom pored oštećenog VV, koji je te večeri radio kao konobar, bili prisutni i gosti koji su se usled straha izazvanog nasilničkim ponašanjem okrivljenih, pobegli i sakrili se, što je u izreci prvostepene presude opisano, pa stoga ne stoje navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da, u konkretnom slučaju, nije opisana posledica-ugrožavanje spokojstva građana, već isključivo ugrožavanje spokojstva oštećenih te da zbog toga delo za koje su okrivljeni oglašen krivim po zakonu nije krivično delo.

Shodno navedenom, Vrhovni sud je navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, kojim se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenio kao neosnovane.

Branilac okrivljenih AA i BB, advokat Milan Marković, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je povodom istog životnog događaja Osnovnom javnom tužilaštvu u Smederevu podneta krivična prijava protiv ovde oštećenih koja je, pre pravnosnažnosti pobijanih presuda, odbačena rešenjem Kt 561/22. Polazeći od toga da reč o istom životnom događaju i istim učesnicima ali sa obrnutim procesnim ulogama, branilac okrivljenih smatra da je u konkretnom slučaju reč o pravnosnažno presuđenoj stvari i da je stoga sud, osuđujući okrivljene za krivično delo nasilničko ponašanje u saizvršilaštvu iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ, povredio načelo ne bis in idem na štetu okrivljenih.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji, ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola 7. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je propisano da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog kog je već pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen, ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP, kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena, ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Ustavni sud Republike Srbije je, uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li je došlo do povrede načela ne bis in idem i to: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem); 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Iz iznetog jasno proizilazi da činjenica da se radi o istom životnom događaju nije dovoljna da bi došlo do povrede načela ne bis in idem, a samim tim i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Iz citiranih odredaba Ustava, Zakona i međunarodnih akata, nesporno je da do povrede načela ne bis in idem može doći samo u situaciji kada je isto lice gonjeno za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođeno ili osuđeno, ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen. a što imajući u vidu navode zahteva, u konkretnom slučaju nije reč, jer protiv okrivljenih nije ni bio pokrenut krivični postupak.

Samim tim, Vrhovni sud ocenjuje da se ne može govoriti o povredi procesnog načela ne bis in idem, kada je tačka vezivanja samo isti životni događaj, pa su navodi branioca okrivljenih AA i BB, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenih AA i BB, podnosi i zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i stav 2. tačka 1) ZKP, koje predstavljaju zakonske razloge zbog kojih okrivljeni preko branioca mogu podneti zahtev, u smislu člana 485 stav 4. ZKP. Međutim, branilac okrivljenih u zahtevu ne ukazuje u čemu se konkretno sastoje označene povrede zakona, pa Vrhovni sud zahtev u ovom delu nije razmatrao nalazeći da nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP.

Preostalim navodima zahteva u kojima se ističe da prvostepena presuda ne sadrži razloge o saizvršilaštvu, branilac okrivljenih, prema nalaženju Vrhovnog suda, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, dok navodima kojima polemiše o mestu izvršenja predmetnog krivičnog dela i umišljaju okrivljenih i iznosi sopstveni zaključak da se kritični događaj nije odigrao „na javnom mestu“ i da umišljaj okrivljenih nije bio usmeren na ugrožavanje spokojstva građanja i remećenje javnog reda i mira i zaključuje da su okrivljeni u konkretnom slučaju eventualno postupali u nužnoj odbrani, u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP, u čije razmatranje se ovaj sud nije upuštao, s obzirom na to da navedene povrede zakona ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenima preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav.1 ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Bojana Paunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković