Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 280/22 od 20.05.2022. godine odbijene su kao neosnovane žalbe VJT u Kruševcu i zajednička žalba okrivljenog Dejana Milkića i njegovog branioca a presuda Višeg suda u Kruševcu K 34/21 od 02.03.2022. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti i dopunu zahteva je podneo branilac okrivljenog Dejana Milkića - advokat Ljubodrag Vuković zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4), 438. stav 2. tačka 1) ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, povrede člana 68. stav 1. tačka 10) i 395. ZKP i povrede člana 32. Ustava Republike Srbije sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i dopunu istog, te da ukine ili presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 280/22 od 20.05.2022. godine ili obe pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili prvostepenom ili samo drugostepenom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je, nakon ispitivanja podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbi člana 487. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu branioca okrivljenog, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Milkića je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu odbačen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da je od strane prvostepenog suda učinjena navedena povreda iz razloga što je postupak vodio predsednik veća sudija Dragan Zdravković, koji je morao biti izuzet s obzirom na okolnost da je u ranijoj fazi postupka koji je vođen pred VJT u Kruševcu postupao u odlučivanju o meri pritvora prema okrivljenom. Naime, sudija Dragan Zdravković je bio član vanpretresnog veća Višeg suda u Kruševcu koje je donelo rešenje Kv.br. 29/20 od 04.03.2020. godine kojim je, između ostalih, odbijena žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv rešenja sudije za prethodni postupak Kpp.br.7/20 od 02.03.2020. godine. Takođe je, pomenuti sudija, predsedavao vanpretresnim većem Višeg suda u Kruševcu koje je donelo rešenje Kv.br.64/20 od 07.05.2020. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv rešenja sudije za prethodni postupak Kpp.br.7/20 od 24.04.2020. godine i produžen pritvor. Dalje, prema navodima dopune zahteva bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP učinjena je i od strane drugostepenog suda iz razloga što je u postupku donošenja pravnosnažne presude Kž1 280/22 od 20.05.2022. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda, većem predsedavala sudija Milevka Milenković koja je postupala i kao predsednik veća koje je donelo rešenje Kž2 304/20 od 28.05.2020. godine kojim je odlučivano o meri pritvora.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju odlučivanje o postojanju razloga za određivanje pritvora i njegovo produženje), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudija, koji su odlučivali u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim u krivičnom postupku u kome je doneta meritorna odluka, stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i da je na taj način narušena pretpostavka nepristrasnosti tog sudije, zbog čega je trebalo da budu izuzeti od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku, po nalaženju ovog suda ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan; ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog, dakle proizilazi da u pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučvanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela; dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Dragan Zdravković kao predsednik veća koje je donelo pobijanu prvostepenu presudu, kojom je okrivljeni Dejan Milkić oglašen krivim i osuđen, učestvovao dva puta, jednom kao član veća a jednom kao predsednik veća u donošenju odluka kojima su odbijene žalbe branioca okrivljenog na rešenje o određivanju pritvora i rešenje o produženju pritvora, a sudija Milevka Milenković, kao predsednik veća koje je donelo pobijanu drugostepenu presudu, kojom je odbijena žalba branioca okrivljenog na prvostepenu presudu kao neosnovana, učestvovala samo jednom kao predsednik veća u donošenju odluke kojom je uvažavanjem žalbe branioca okrivljenog ukinuto rešenje kojim je produžen pritvor prema okrivljenom (u kojim odlučivanjima se sud uopšte nije bavio pitanjem krivice okrivljenog), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijanih pravnosnažnih presuda, zbog čega pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Pored navedenog branilac okrivljenog u zahtevu ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP navodeći da je u konkretnom slučaju pravilnom primenom zakona okrivljeni morao biti oglašen krivim i osuđen jedino za krivično delo neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Prema činjeničnom opisu u izreci prvostepene presude i utvrđenom činjeničnom stanju, okrivljeni Dejan Milkić je u uračunljivom stanju, svestan činjenice da čini zabranjene radnje koje predstavljaju krivično delo, čije izvršenje je hteo, neovlašćeno prenosio supstancu koja je proglašena za opojnu drogu, radi prodaje, ....ukupne neto težine 2 kilograma i 832,84 grama, koja opojna droga u sebi sadrži psihoaktivnu kontrolisanu supstancu tetrahidrokanabinol u količini većoj od 0,3 %..., u vreme, na mestu i na način bliže opisan u izreci presude.

U ovako opisanim i utvrđenim radnjama okrivljenog, iz kojih proizilazi da je okrivljeni neovlašćeno prenosio supstancu koja je proglašena za opojnu drogu, radi prodaje, proizilaze sva obeležja, kako objektivna, tako i subjektivna, krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je oglašen krivim, pa su stoga suprotni navodi zahteva kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, od strane ovoga suda, ocenjeni kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Milkića je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Naime, branilac okrivljenog Dejana Milkića u ostalom delu zahteva ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je okrivljenom i braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva. Međutim, branilac okrivljenog u obrazloženju navodi da tužilac nije ponudio ni jedan dokaz da je okrivljeni preuzimanjem opojne droge u ..., sa mesta gde mu je ostavio brat njegovog prijatelja, pri čemu nema saznanja da li je u kesi uopšte marihuana, izvršio krivično delo zbog koga je oglašen krivim i osuđen, te da je sud potpuno proizvoljno sagledao stanje dokaza koje je pružio javni tužilac i da li je isti dokazao upravo sve bitne elemente bića krivičnog dela i to kako one koje se odnose na objektivne elemente, isto tako i bitne elemente koji se odnose na subjektivni odnos okrivljenog prema radnji dela odnosno na pojam krivice. Na ovaj način branilac okrivljenog suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama i ocenu dokaza datu od strane suda, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, te je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe i povrede člana 68. stav 1. tačka 10) i 395. ZKP, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Takođe, branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede člana 32. Ustava Republike Srbije.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ovih povreda zahtev za zaštitu zakonitosti nema zakonom propisan sadržaj.

Konačno, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom.

Međutim, kako branilac okrivljenog dalje u zahtevu ne obrazlaže u čemu se konkretno sastoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, a što u slučaju isticanja povrede zakona (člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, s obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dejana Milkića - advokata Ljubodraga Vukovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić