Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.149/24 od 05.03.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe osuđenog Živana Dragojlovića i njegovog branioca, pa je presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv br.785/23 od 29.01.2024. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog Živana Dragojlovića, advokat Ivan Tatić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) u vezi člana 37. stav 1. tačka 4) i stava 2., 439. tačka 3) i 441. stav 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev kao osnovan, preinači pobijane presude i okrivljenom Živanu Dragojloviću izrekne kraću jedinstvenu kaznu ili da navedene odluke ukine i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje pred izmenjenim većem.

Vrhovni sud je, nakon ispitivanja podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbi člana 487. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti javnom tužiocu Vrhovnog javnog tužilaštva, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja javnog tužioca Vrhovnog javnog tužilaštva i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu branioca okrivljenog, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Živana Dragojlovića, advokata Ivana Tatića je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakontiosti ističe da je sudija Milica Cvejić, kao predsednik veća najpre učestvovala u donošenju presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. br.16/22 od 14.10.2022. godine, da bi potom takođe učestvovala i u veću koje je donelo pobijanu presudu Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv. br.785/23 od 29.01.2024. godine. Branilac navedeno obrazlaže time da sudija Milica Cvejić ne može dva puta odlučivati o kazni prema okrivljenom i da je stepen involviranosti u odluci o jedinstvenoj kazni očigledno velik, jer vremenski ranije doneta odluka svakako utiče i formira subjektivni stav sudije po pitanju okrivljenog. Imajući navedeno u vidu, navedena sudija je morala biti izuzeta prilikom odlučivanja o izricanju jedinstvene kazne zatvora.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da bi se uopšte moglo ceniti pitanje nepristrasnosti sudije i time razloga za njegovo izuzeće, neophodno je da je taj sudija odlučivao o krivici okrivljenog za krivično delo, što u konkretnoj situaciji nije slučaj, jer se u pobijanoj prvostepenoj odluci sudija u čiju se nepristrasnost sumnja, uopšte nije ni izjašnjavala o krivici okrivljenog već o postojanju uslova za primenu procesnih odredbi o izricanju jedinstvene kazne zatvora iz člana 556. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi čl. 60, 62. i 63. KZ.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP u vezi člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Živana Dragojlovića, advokata Ivana Tatića, Vrhovni sud je zahtev branioca okrivljenog ocenio kao neosnovan.

U ostalom delu zahteva, branilac okrivljenog formalno ukazuje na povrede zakona iz člana 439. tačka 3) i 441. stav 1. ZKP, smatrajući da je izrečena kazna nakon spajanja kazni u presudi Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv.br.785/23 od 29.01.2024.godine prestroga, da se očigledno i kraćom jedinstvenom kaznom može postići svrha kažnjavanja u smislu odredbe člana 42. i 54. KZ, te da sud nije pravilno odmerio kaznu s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja, iz čega proizilazi da branilac u stvari obrazlaže povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP. Kako navedena odredba ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu navedenih povreda nije upuštao.

U ostalom delu zahteva, branilac okrivljenog navodi da u obrazloženju pobijane presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kv.br.785/23 od 29.01.2024. godine nije navedeno koje je sve okolnosti iz člana 54. stav 1. KZ prvostepeni sud imao u vidu, zatim da se drugostepeni sud uopšte ne bavi žalbenim navodima okrivljenog i njegovog branioca, već samo konstatuje kako je prvostepeni sud imao u vidu sve otežavajuće i olakšavajuće okolnosti iako navodi iz žalbe jasno ukazuju na to da prvostepeni sud nije cenio stepen krivice, okolnosti pod kojima je delo učinjeno, lične prilike i držanje okrivljenog posle učinjenog krivičnog dela, iskreno kajanje, niti se obazirao na to što u prvostepenoj presudi nedostaje i obrazloženje na koji način je prvostepeni sud u izrečenu jedinstvenu kaznu uračunao vreme provedeno u pritvoru i izdržavanju kazne zatvora po presudama navedenim u prvostepenoj presudi.

Po oceni Vrhovnog suda, na ovaj način branilac okrivljenog suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje i polemiše sa činjenicama utvrđenim u pravnosnažnim odlukama, te ukazuje na pogrešnu ocenu suda vezano za izricanje jedinstvene kazne zatvora, davanjem sopstvene ocene koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim odlukama, a što takođe ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu, pa se Vrhovni sud u razmatranje i ocenu iznetih navoda, nije ni upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković