Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog AA – advokatu Ireni Đorđević shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, Republički javni tužilac u podnetom zahtevu ističe da su nejasni i međusobno protivrečni razlozi prvostepene presude u pogledu činjenice koja je predmet dokazivanja i to da li je okrivljeni AA u periodu od 01.01.2018. godine do 05.06.2019. godine uopšte davao izdržavanje za maloletnog oštećenog ili je u tom periodu davao izdržavanje, ali ne na način na koji je to određeno presudom Osnovnog suda u Nišu 8P2 br.415/15 od 29.04.2015. godine.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer je prvostepeni sud u obrazloženju pobijane prvostepene presude za svoju odluku da okrivljenog AA oglasi krivim i osudi za krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ, koje mu je stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, dao jasne i u svemu saglasne i međusobno neprotivrečne razloge. Naime, iz datih razloga u prvostepenoj presudi jasno i nedvosmisleno proizilazi da je prvostepeni sud našao da okrivljeni u vremenskom periodu od 01.01.2018. godine do 05.06.2019. godine nije davao izdržavanje za svog maloletnog sina, oštećenog VV u iznosu i na način kako je to određeno pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Nišu 8P2 br.415/15 od 29.04.2015. godine, te da je to sud utvrdio na osnovu dokaza na koje se poziva i dela odbrane okrivljenog. Sud je dao razloge zašto nije prihvatio deo odbrane okrivljenog u kojem je on naveo da je u spornom vremenskom periodu unapred platio izdržavanje za svog maloletnog sina.

Navodima zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca u ovom delu se pre svega, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, uopšte ne ukazuje na nejasnost i međusobnu protivrečnost razloga prvostepene presude, već se zapravo ukazuje na saglasnost razloga datih u prvostepenoj presudi (sud navodi da je prihvatio iskaz svedoka BB u celosti i deo odbrane okrivljenog AA da on nije davao izdržavanje na način kako je to određeno presudom Osnovnog suda u Nišu 8P2 br.415/15 od 29.04.2015. godine), a što očigledno i jasno proizilazi iz navoda samog zahteva Republičkog javnog tužioca na strani 2 drugi stav.

Dalji navodi Republičkog javnog tužioca u delu u kojem ističe da je sud u obrazloženju prvostepene presude dao protivrečne razloge u pogledu činjenice da li okrivljeni u spornom vremenskom periodu uopšte nije davao izdržavanje za maloletnog oštećenog su činjenična pitanja a pri tome, zapravo se svode na izvlačenje od strane RJT samo određenih delova rečenica iz celokupnog konteksta jasnih i neprotivrečnih navoda i pravnih stavova prvostepenog suda datih na strani 4 pobijane prvostepene presude, a sve u cilju da se podnetim zahtevom ukaže na navodnu protivrečnost datih razloga prvostepene presude, uz pri tome više puta pogrešno navođenje stavova iz prvostepene presude.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi Republičkog javnog tužioca da prvostepena presuda uopšte nema razloge o činjenici koja je predmet dokazivanja jer po stavu RJT prvostepeni sud pri obrazlaganju svoje odluke nije uzeo u obzir da je okrivljeni isplate alimentacije vršio uplatom elektronskim transferom novca koji je u spornom vremenskom periodu bio jedini mogući način izvršenja zakonske obaveze izdržavanja pošto se okrivljeni tada nalazio u inostranstvu i to kako RJT pogrešno navodi u Australiji, umesto u Austriji (a kako to proizilazi iz spisa predmeta i pobijane pravnosnažne presude), a što je zanemarajući opštu zakonsku formulaciju na koju ukazuje RJT (povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP) u suštini osporavanje odlučnih činjenica i ocene dokaza.

Iz obrazloženja prvostepene presude proizilazi da je sud prilikom donošenja odluke imao u vidu izveštaje o uplati „Western Uniona“, koje je izveo kao dokaz uvidom u iste.

Republički javni tužilac polazi od potpuno netačnog navoda u zahtevu da je stav prvostepenog suda da je okrivljeni učinio predmetno krivično delo iz razloga jer nije isplaćivao alimentaciju „na ruke“ majci maloletnog oštećenog kako je to bio dužan po presudi, izvlačeći pri tome ovaj deo rečenice iz konteksta navoda prvostepene presude datih na strani 4 stav drugi u kojem prvostepeni sud citira izreku, a sve opet u cilju da se podnetim zahtevom ukaže na navodnu nejasnost datih razloga prvostepene presude, pa su i ovi navodi zahteva neosnovani.

Sledstveno napred navedenom, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi Republičkog javnog tužioca u kojima ističe da prvostepeni sud, prilikom ocene okolnosti koje su od uticaja na odmeravanje vrste i visine krivične sankcije okrivljenom, nije dao razloge zbog čega nije posebno cenio i obrazložio tokom postupka utvrđenu okolnost da je okrivljeni za sporni vremenski period iz inostranstva vršio isplate na ime izdržavanja svog maloletnog deteta, te da i drugostepeni sud, iako je žalbom branioca okrivljenog ukazivano na ovu okolnost, nije izneo svoje razloge da li je i u kojoj meri ova okolnost značajna za odmeravanje krivične sankcije okrivljenom, već je po stavu RJT samo paušalno i uopšteno izneo da su svi razlozi za odmeravanje krivične sankcije pravilno ocenjeni od strane prvostepenog suda. Ukoliko Republički javni tužilac ovim navodima ukazuje na način izvršenja krivičnog dela, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da se ovde radi o bitnom obeležju krivičnog dela iz člana 195. stav 1. KZ te da u tom slučaju sud nije ovlašćen da način izmirenja utvrđene obaveze okrivljenog ceni u okviru okolnosti od uticaja na odmeravanje krivične sankcije.

Takođe su neosnovani i navodi Republičkog javnog tužioca u delu u kojem, ukazujući da je i drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, ističe da je drugostepeni sud u svojoj odluci samo naveo da su žalbeni navodi branioca okrivljenog neosnovani, ne upuštajući se pri tome u ocenu svih žalbenih navoda i argumenata iznetih od strane branioca okrivljenog, zbog čega po stavu RJT obrazloženje drugostepene presude ne sadrži individualizovane razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca su neosnovani iz razloga jer je Viši sud u Nišu kao drugostepeni sud u svojoj odluci Kž1.br.163/20 od 07.10.2020. godine, kojom je ocenio kao neosnovane žalbene navode branioca okrivljenog i potvrdio prvostepenu presudu, dao razloge za svoju odluku i to posebno na strani 2 poslednji stav i na strani 3 stav prvi drugostepene presude.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi Republičkog javnog tužioca u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da sud u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe nije primenio poseban osnov isključenja kažnjivosti predviđen odredbom člana 195. stav 2. KZ koja propisuje da se neće kazniti učinilac dela iz stava 1. ovog člana, ako iz opravdanih razloga nije davao izdržavanje, a koju odredbu je sud po stavu RJT u konkretnom slučaju bio dužan da primeni.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca su neosnovani iz razloga jer kako iz pobijanih pravnosnažnih presuda proizilazi da tokom krivičnog postupka sud nije utvrdio da okrivljeni AA u spornom vremenskom periodu iz opravdanih razloga nije davao izdržavanje za maloletnog oštećenog, to stoga nije ni bilo osnova za primenu odredbe člana 195. stav 2. KZ na konkretni slučaj. Inače, sami navodi Republičkog javnog tužioca kojima bliže obrazlaže povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP su, po oceni ovoga suda, protivrečni, obzirom da RJT u svojim navodima polazi od toga da je okrivljeni u spornom vremenskom periodu davao izdržavanje, te dalje navodi da je sud stoga neprimenjivanjem odredbe člana 195. stav 2. KZ na konkretni slučaj povredio krivični zakon, pri čemu se ova odredba Krivičnog zakonika odnosi na učinioca koji ne daje izdržavanje iz opravdanih razloga, a ne na onoga koji daje izdržavanje.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 439. tačka 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev Republičkog javnog tužioca odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                   Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                       Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić