Na osnovu člana 142. stav 2. tačka 2) ZKP u vezi sa članovima 13. i 14.Zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnom licu naloženo je PU Čačak da od okrivljenog AA uzme uzorak biološkog porekla – DNK uzorak za dobijanje DNK profila za potrebe vođenja registra lica osuđenih za krivična dela protiv polne slobode, kao i da PU Čačak taj biološki uzorak dostavi Upravi za izvršenje krivičnih sankcija – licu zaduženom za vođenje evidencije u Upravi za IKS.

Istom presudom obavezan je okrivljeni da sudu na ime paušala plati iznos od 5.000,00 dinara, na ime troškova krivičnog postupka iznos od 19.500,00 dinara (prema rešenju o ispravci Osnovnog suda u Čačku K 275/20 od 01.03.2021. godine), a na ime troškova nastalih pred OJT u Čačku iznos od 43.875,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Čačku Kž1 76/21 od 05.05.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Ivan Ćalović, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud donose presudu kojom se okrivljeni koji je pravnosnažnim presudama oglašen krivim zbog krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. i 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca, koja će se izvršiti u prostorijama u kojima stanuje uz primenu elektronskog nadzora ili da okrivljenom za navedeno krivično delo izrekne uslovnu osudu kojom će mu utvrditi kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca, koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme proveravanja od jedne godine od pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo odnosno da ukine u celini pobijane presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati nadležnom sudu na ponovno suđenje pred potpuno izmenjenim većem ili da pobijane presude ili samo drugostepenu presudu, preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe. Predložio je da bude obavešten o sednici veća, kao i da se izvršenje pravnosnažne presude odloži ili prekine.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac u zahtevu navodi da su nižestepeni sudovi prilikom odlučivanja o krivičnoj sankciji cenili kao otežavajuće okolnosti pri odmeravanju kazne okrivljenom, pored njegovih godina života i okolnost da je krivično delo učinio prema maloletnom licu, koja okolnost predstavlja zakonsko obeležje krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim. U vezi sa tim, nadalje navodi da kako je okrivljeni radnje preduzeo prema jednom maloletnom licu, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika i ne može biti reči o okolnostima koje prelaze meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela, zbog čega je prema stavu branioca, na štetu okrivljenog učinjena „povreda krivičnog zakona iz člana 439. stav 3. ZKP“.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo polno uznemiravanje opisano je u članu 182a Krivičnog zakonika, i to tako što je u stavu 1. navedeno – ko polno uznemirava drugo lice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci; u stavu 2. – ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prema maloletnom licu učinilac će se kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine. U stavu 3. člana 182a Krivičnog zakonika definisano je značenje pojma polnog uznemiravanja i to tako što je navedeno – Polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

Prema odredbi člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika, okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može se uzeti u obzir i kao otežavajuća, odnosno olakšavajuća okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo je jedna dovoljna za postojanje težeg, odnosno lakšeg oblika krivičnog dela.

Okrivljeni AA oglašen je krivim da je predmetno krivično delo izvršio prema maloletnom licu (starosti 13 godina), koje se prema godinama života još uvek smatra detetom, što, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, znatno prelazi meru – u pogledu uzrasta maloletnog lica, koja je potrebna za postojanje objektivnog zakonskog obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. i 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, pa se sledstveno tome okolnost da je krivično delo učinjeno prema maloletnom licu, iako predstavlja zakonsko obeležje krivičnog dela, u konkretnom slučaju mogla uzeti u obzir kao otežavajuća okolnost prilikom odmeravanja kazne okrivljenom.

Godine života okrivljenog, nisu element bića predmetnog krivičnog dela, te je po oceni ovog suda, nižestepeni sud bio ovlašćen da kod odmeravanja kazne okrivljenom u smislu člana 54. stav 1. Krivičnog zakonika, kao otežavajuću okolnost ceni da se radi o muškarcu starosti 70 godina.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branioca okrivljenog da je pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 439. tačka 3) ZKP, u vezi člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika.

Ostalim navodima zahteva, branilac okrivljenog polemiše sa utvrđenim olakšavajućim i otežavajućim okolnostima na strani okrivljenog i sa merama koje su izrečene prema okrivljenom, suštinski ističući da sud nije pravilno odmerio kaznu okrivljenom, s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja, čime ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, koja povreda u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja razlog zbog koga je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, pa se Vrhovni kasacioni sud u ocenu ovih navoda nije upuštao.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                            Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić