Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 217/22 od 26.05.2022. godine, usvajanjem žalbe OJT u Valjevu preinačena je prvostepena presuda u odnosu na okrivljenog BB, samo u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, pa je okrivljeni BB zbog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru, dok su žalba OJT u Valjevu u preostalom delu, kao i žalbe branilaca okrivljenih odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branilac okrivljenog AA, advokat Željko Sanković, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu. Predložio je da se izvršenje pravnosnažne presude odloži do donošenja odluke po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

- branilac okrivljenog BB, advokat Marko Janković, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4), 9) i 10) i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan i ukine pobijane presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da preinači drugostepenu odluku i okrivljenog BB osudi na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine, koju će izdržavati u prostorijama u kojima stanuje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih AA i BB, su neosnovani.

Branioci okrivljenih AA i BB, u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu da je pravnosnažnom prvostepenom presudom na štetu okrivljenih učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, time što je u postupku učestvovao sudija koji se morao izuzeti i u vezi sa tim navodi da je presudu Osnovnog suda u Valjevu K 422/20 od 04.11.2021. godine donela sudija Biljana Radojčić, kao sudija pojedinac, koja je ranije u istom predmetu donela rešenje o određivanju pritvora prema okrivljenima AA i BB i to rešenje Osnovnog suda u Valjevu K 76/20 od 19.02.2020. godine.

Prema navodima zahteva, u obrazloženju navedenog rešenja o određivanju pritvora prema okrivljenima, postupajući sudija je cenio postojanje osnovane sumnje da su okrivljeni izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret, zbog čega je, prema stavu odbrane, formiranje predubeđenja kod sudije Biljane Radojčić, koja je kao sudija pojedinac odlučivala o određivanju pritvora prema okrivljenima, takvog kvaliteta da predstavlja okolnost koja u datom predmetu dovodi u pitanje nepristrasnost ove sudije, pa su u konkretnom slučaju bili ispunjeni razlozi iz člana 37. ZKP, za obavezno izuzeće ove sudije prilikom donošenja pobijane prvostepene presude.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizilazi da je sudija Biljana Radojčić, kao sudija pojedinac, donela pobijanu prvostepenu presudu Osnovnog suda u Valjevu K 422/20 od 04.11.2021. godine i rešenje Osnovnog suda u Valjevu K 76/20 od 19.02.2020. godine, kojim je prema okrivljenima određen pritvor iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tačka 3) ZKP i određeno je da isti prema navedenom rešenju može trajati najduže 30 dana odnosno do 19.03.2020. godine.

Prema odredbama člana 210. do 216. ZKP, odlučivanje o pritvoru podrazumeva ocenu ispunjenosti zakonom propisanih razloga za određivanje, produženje ili ukidanje te mere, u koje spada i ocena postojanja osnova sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo pa je tako odredbom člana 211. stav 1. ZKP propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo.

Odredbom člana 2. tačka 18) ZKP propisano je da je „osnovana sumnja“ skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Radi očuvanja standarda nezavisnog i nepristrasnog suda i prava na pravično suđenje, garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Zakoniku o krivičnom postupku odredbom člana 37. propisani su razlozi za izuzeće sudija.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora obavezno izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima u postupku ili sa predmetom, pa je tako, između ostalog, u tački 4) propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, postoji ako je u određenom krivičnom predmetu u suđenju na glavnom pretresu učestvovao sudija koji je morao biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti, između ostalog, iz razloga što je u istom predmetu učestvovao u potvrđivanju optužnice – član 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka o kojoj je reč i na koju se branilac okrivljenog poziva, može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu, sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP.

Međutim, u pojedinim situacijama, usled višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudija u donošenju odluke o pritvoru, radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva - da se kod imenovane sudije, koja je odlučivala u krivičnom postupku o meri pritvora prema okrivljenima, a zatim u krivičnom postupku donela meritornu odluku, radi o pristrasnosti, koje je takvog kvaliteta i značaja da treba isključiti učešće ove sudije u donošenju meritorne odluke u tom istom predmetu, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja. To proizilazi iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije, koja se u početku bazirala na potpuno objektivnoj koncepciji zasnovanoj na strogoj razdvojenosti funkcije gonjenja, istrage i suđenja, do koncepcije koja je više subjektivna, jer pretpostavlja analizu okolnosti konkretnog slučaja u kojem sudija nije poštovao razdvojenost navedenih funkcija.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je savršeno normalno da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni okrivljeni. Pri tome sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv okrivljenog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazni o njegovoj nepristrasnosti; samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija.

Evropski sud za ljudska prava u navedenoj odluci dalje ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluke o produženju pritvora nisu ista kao pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenju drugih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela; prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni – Jasinski protiv Poljske, predstavka broj 30865/96, stav 55.

Iz svega navedenog proizlazi da učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru u istom predmetu, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja u predpretresnim aktivnostima pa i odlučujući o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili ne. Prema tome, reč je o faktičkom pitanju koje se procenjuje u svakom pojedinačnom predmetu.

Uvidom u rešenje Osnovnog suda u Valjevu K 76/20 od 19.02.2020. godine, koje je donela sudija Biljana Radojčić, kao sudija pojedinac, utvrđeno je da se prilikom odlučivanja i donošenja ovog rešenja sud nije bavio ocenom dovoljnosti dokaza niti se upuštao u pitanje krivice okrivljenih, već samo osnovanom sumnjom u smislu člana 211. stav 1. ZKP i razlozima za pritvor iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, ispitujući pri tome postojanje osnovane sumnje u odnosu krivično delo koje je okrivljenima stavljeno na teret. Iz navoda rešenja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, proizilazi da imenovana sudija u tom rešenju nije zauzela jasan stav o krivici okrivljenih, već je osnovana sumnja cenjena u sklopu osnovanosti određivanja pritvora prema okrivljenima, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, bez upuštanja u ocenu dokaza o krivici okrivljenih i krivičnom delu koje im je stavljeno na teret. Postojanje razloga za određivanje pritvora prema okrivljenima, u konkretnom slučaju, sud je razmatrao i cenio na osnovu zakonskih ovlašćenja, ne razmatrajući krivicu okrivljenih izvan granica osnovane sumnje da su učinili krivična dela koja su predmet postupka.

Shodno tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Biljana Radojčić, kao sudija pojedinac donela prvostepenu presudu i okrivljene AA i BB oglasila krivima zbog krivičnog dela iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, pri čemu je prethodno odlučivala o meri pritvora prema ovim okrivljenima, u kom odlučivanju se nije bavila pitanjem krivice okrivljenih, već isključivo postojanjem osnovanje sumnje da su učinili krivično delo i u tom smislu razloga za određivanje pritvora, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ove sudije kod meritornog odlučivanja, konkretno kod donošenja pobijane prvostepene presude.

S obzirom na navedeno, pravnosnažnom prvostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevima za zaštitu zakonitosti, branilaca okrivljenih AA i BB.

Branilac okrivljenog BB, advokat Marko Janković podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazao je da je drugostepenom presudom donetom u ponovljenom postupku učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP i povređena odredba člana 453. ZKP, odnosno postupljeno je suprotno zabrani reformatio in peius. Branilac je ukazao da je u ovom krivičnom postupku usvajanjem žalbe branilaca okrivljenih ukinuta presuda Osnovnog suda u Valjevu K 76/20 od 06.04.2020. godine, doneta u ranijem postupku, kao i da je protiv navedene presude žalbu izjavio i javni tužilac, samo u pravcu opoziva uslovne osude, te da je nakon ovoga, u ponovljenom postupku drugostepeni sud, ceneći višestruku osuđivanost okrivljenog BB, usvajanjem žalbe tužioca, koja je opet izjavljena u pravcu opoziva uslovne osude, istog osudio na strožiju kaznu od one koja mu je izrečena u ranijem postupku.

Iznete navode iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Odredbom člana 453. ZKP propisano je da ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Iz citirane zakonske odredbe, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, jasno proizilazi da se presuda ne sme izmeniti na štetu optuženog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije, samo ukoliko je žalba izjavljena u korist okrivljenog, a ne i u slučaju kada je ista izjavljena i na njegovu štetu.

Iz spisa se utvrđuje da je optužnim predlogom OJT u Valjevu Kt 163/20 od 17.03.2020. godine, okrivljenom BB stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1) Krivičnog zakonika.

Presudom Osnovnog suda u Valjevu K 76/20 od 06.04.2020. godine donetom u ranijem postupku, pored ostalog, okrivljeni BB oglašen je krivim zbog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine koju će izdržati u prostorijama u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru.

Protiv navedene presude žalbu je izjavio javni tužilac OJT u Valjevu zbog povrede krivičnog zakona – jer je sud propustio da primeni član 67. Krivičnog zakonika koji se odnosi na opozivanje uslovne osude i zbog odluke o krivičnoj sankciji, zahtevajući strožije kažnjavanje okrivljenog.

I branioci okrivljenih su izjavili žalbe protiv navedene presude, iz svih zakonskih razloga i ove žalbe su rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1 577/20 od 06.10.2020. godine usvojene, a prvostepena presuda doneta u ranijem postupku je zbog postojanja bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, na koje su ukazivali branioci, ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Pri tome, a imajući u vidu razloge ukidanja te presude, drugostepeni sud navode žalbe u pogledu krivične sankcije nije razmatrao.

U ponovljenom postupku, okrivljeni BB je, pri istoj optužnici, presudom Osnovnog suda u Valjevu K 422/20 od 04.11.2021. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koje je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine, koju će izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru.

Odlučujući o žalbi OJT u Valjevu izjavljenoj protiv ove presude zbog povrede krivičnog zakona i zbog odluke o krivičnoj sankciji, drugostepeni sud je nakon održane sednice veća usvajanjem žalbe tužioca preinačio prvostepenu presudu u odnosu na okrivljenog BB, u pogledu odluke o krivičnoj sankciji i istog zbog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru.

Iz navedenog proizilazi da je okrivljenom BB, u postupku preinačenja u pogledu odluke o kazni, pravnosnažne presude Osnovnog suda u Valjevu donete u ponovljenom postupku, od strane drugostepenog suda, izrečena ista vrsta kazne - jer izdržavanje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeno lice stanuje (sa ili bez primene elektronskog nadzora) predstavlja samo način izvršenja kazne zatvora, a ne drugačiju krivičnu sankciju u odnosu na kaznu zatvora koja se izdržava u odgovarajućoj ustanovi za izdržavanje kazne zatvora, ali u dužem vremenskom trajanju.

Dakle, nesporno je, da je nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Valjevu K 76/20 od 06.04.2020. godine protiv koje je javni tužilac izjavio žalbu i zbog odluke o krivičnoj sankciji, u ponovljenom postupku, i to u postupku po redovnom pravnom leku Apelacioni sud u Beogradu preinačio odluku o kazni i okrivljenog BB osudio na strožiju kaznu zatvora odnosno kaznu zatvora u dužem trajanju. Međutim, kako je takvu odluku drugostepeni sud doneo po prethodno podnetoj žalbi ovlašćenog javnog tužioca zbog odluke o krivičnoj sankciji, to je takva odluka doneta u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku.

Ovakvom odlukom nije prekršena zabrana iz člana 453. ZKP, te time nije učinjena ni bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, jer je sud u pogledu pravne kvalifikacije, a tako i krivične sankcije, okončao krivični postupak pravilnom primenom odredaba krivičnog zakona kod izricanja krivične sankcije.

Branilac okrivljenog BB dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, navođenjem da je optužnim aktom optužba prekoračena jer je okrivljenima stavljeno na teret da su „izvršili krađu provaljivanjem“, bez navođenja bitnog elementa krivičnog dela koji čini zakonski opis predmetnog krivičnog dela, a to je „zatvoreni prostor“. Kako su okrivljeni oglašeni krivim za radnje, iz kojih je prema stavu odbrane izostao navedeni bitan element krivičnog dela, to branilac nadalje ističe i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP ukazivanjem da radnje za koje su okrivljeni osuđeni pravnosnažnom presudom nisu krivično delo, dok je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe na okrivljene primenjen zakon koji se ne može primeniti.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe, sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Stavom 2. ove odredbe propisano je da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Imajući u vidu činjenični opis radnje izvršenja krivičnog dela za koje se okrivljeni BB teretio optužnim aktom Osnovnog javnog tužioca u Valjevu Kt 163/20 od 17.03.2020. godine, pri kome je tužilac u celosti ostao do okončanja krivičnog postupka i činjenični opis radnje izvršenja krivičnog dela za koje je oglašen krivim presudom Osnovnog suda u Valjevu K 422/20 od 04.11.2021. godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nema povrede objektivnog identiteta između optužbe i presude, jer se prvostepena presuda zasniva na činjeničnom stanju utvrđenom na glavnom pretresu koje se kreće u granicama činjeničnog opisa u optužnom aktu, pri čemu je okrivljenom pravnosnažnom presudom, utvrđen manji iznos pribavljene imovinske koristi od onog navedenog u optužnom aktu, što svakako nije na njegovu štetu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, činjeničnim opisom krivičnog dela u izreci prvostepene presude nije izmenjena suština činjeničnog opisa radnje otpuženja, a Osnovni sud u Valjevu je samo dao svoju pravnu ocenu radnji okrivljenog nalazeći da se u njegovim radnjama ne stiču elementi bića krivičnog dela iz člana 204. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1) Krivičnog zakonika, već da je opisanim radnjama okrivljeni učinio krivično delo iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, na šta je ovlašćen shodno članu 420. stav 2. ZKP. Ovo imajući u vidu da je radnja saizvršilaštva opisana i u optužnom aktu, dok je izvedenim dokazima na glavnom pretresu utvrđen manji iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi od onog navedenog u optužnom aktu, pa je tako okrivljeni oglašen krivim za manju kriminalnu aktivnost od one koja mu je optužbom bila stavljena na teret.

Sledstveno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravnosnažnom presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB.

Krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) Krivičnog zakonika čini učinilac dela krađe (član 203.), ako je krađa izvršena obijanjem ili provaljivanjem zatvorenih zgrada, stanova, soba, kasa, ormana ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem mehaničkih, elektronskih ili drugih većih prepreka.

Krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika čini lice koje tuđu pokretnu stvar oduzme drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist.

Iz zakonskog opisa bića krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. Krivičnog zakonika proizilazi da ovo krivično delo, koje predstavlja poseban kvalifikovani oblik krađe, čini lice koje krivično delo krađa iz člana 203. Krivičnog zakonika izvrši pod nekom od kvalifikatornih okolnosti predviđenih u tačkama od 1) do 6) navedenog člana, konkretno, tačkom 1) - ako je krađa izvršena obijanjem ili provaljivanjem zatvorenih zgrada, stanova, soba, kasa, ormana ili drugih zatvorenih prostora ili savlađivanjem mehaničkih, elektronskih ili drugih većih prepreka.

Izrekom prvostepene presude okrivljeni su oglašeni krivim da su zajedno i po prethodnom dogovoru, izvršili krađu provaljivanjem na štetu oštećene VV, na taj način što su se najpre dogovorili da otuđe njeno putničko vozilo, a zatim novac dobijen od prodaje tog vozila podele, pa su se dovezli do parking prostora gde je bilo parkirano zaključano vozilo, pa je okrivljeni AA, dok je okrivljeni BB čuvao stražu, upotrebom podesnog alata vozilo otvorio i ušao u unutrašnjost vozila i kodirao novi ključ za startovanje vozila, a zatim je u vozilo ušao okrivljeni BB, koji je startovao motor i udaljio se sa parkinga, čime su pribavili sebi protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 435.278,00 dinara.

Po oceni ovoga suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenih, datom u izreci prvostepene presude, navedene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, za koje su okrivljeni oglašeni krivim pravnosnažnom presudom. Izreka pravnosnažne presude sadrži kako objektivna obeležja, u odnosu na radnju izvršenja provaljivanja u zatvoreni prostor – vozilo oštećene i oduzimanja tuđe pokretne stvari drugom u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi, tako i subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenih, usmeren na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer činjenični opis krivičnog dela sadrži sve objektivne i subjektivne elemente bića krivičnog dela u pitanju, a neosnovani su i navodi branioca okrivljenog BB kojima se ukazuje da je sud učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer je oglasivši okrivljenog krivim za krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, primenio zakon koji se ne može primeniti.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pravnosnažna presuda zasnovana na nedozvoljenom dokazu – potvrdi o privremeno oduzetim predmetima od 18.02.2020. godine, koju je okrivljeni AA potpisao u svojstvu građanina, iako je imao svojstvo osumnjičenog i samim tim je prema navodima zahteva morao biti upozoren da se sve što izjavi može upotrebiti protiv njega kao dokaz i morala mu je biti predočena mogućnost stručne pomoći u odbrani, pa kako to nije bio slučaj, to prema stavu odbrane navedena potvrda ne može biti dokaz na kome će se zasnivati sudska odluka.

Po oceni ovoga suda, potvrda o privremeno oduzetim predmetima od 18.02.2020. godine, na koju ukazuje branilac, pribavljena je u svemu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku.

Članom 147. stav 1. ZKP propisano je da predmete koji se po Krivičnom zakoniku moraju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, organ postupka će privremeno oduzeti i obezbediti njihovo čuvanje.

Odredbama člana 286. stav 1. ZKP propisano je da ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, policija je dužna da preduzme potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupi sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka. Stavom 2. istog člana propisano je da policija može u cilju ispunjenja dužnosti iz stava 1. tog člana da, pored ostalog, traži potrebna obaveštenja od građana, da izvrši potreban pregled prevoznih sredstava, putnika i prtljaga, da preduzme potrebne mere u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica i predmeta, kao i preduzme druge potrebne mere i radnje, te da će se o činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja potrebnih radnji, a koje mogu biti od interesa za krivični postupak, sastaviti zapisnik ili službena beleška.

Prema tome, ovlašćena službena lica MUP-a RS, saglasno odredbama članova 147. i 286. stav 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku, imala su ovlašćenje da oduzmu predmet od bilo kog lica, i u situaciji pre nego što stekne svojstvo osumnjičenog, pa kako nijednom odredbom ZKP-a nije propisano da potvrde o privremeno oduzetim predmetima moraju biti potpisane u prisustvu branioca, to je predmetna potvrda o oduzetim predmetima, u konkretnom slučaju pravilno cenjena kao dokaz prilikom donošenja prvostepene presude i suprotno navodima iznetim u zahtevu branioca okrivljenog, ne predstavlja nezakonit dokaz.

Shodno izloženom, pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA.

Branilac okrivljenog BB u podnetom zahtevu, samo formalno ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca dozvoljeno, pri čemu ne ukazuje na koji način je sud odlukom o krivičnoj sankciji povredio zakon, već svojim navodima u obrazloženju zahteva ukazuje na pogrešnu ocenu od strane suda, činjenica od kojih zavisi odluka o krivičnoj sankciji i polemiše sa utvrđenim otežavajućim okolnostima na strani okrivljenog, što po oceni Vrhovnog kasacionog suda, predstavlja povredu iz odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA, polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama posebno u pogledu postojanja prethodnog dogovora okrivljenih za izvršenje krivičnog dela i namere usmerene na pribavljanje protivpravne imovinske koristi, kao i ostalih bitnih elemenata krivičnog dela koje je predmet postupka i osporava pravilnost ocene izvedenih dokaza, čime zapravo osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom, a potvrđeno drugostepenom presudom.

Međutim, kako pogrešno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi i povredi člana 441. stav 1. ZKP, prema odredbi člana 485. stav 4. ZKP, nisu predmet odlučivanja od strane Vrhovnog kasacionog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, to se ovaj sud u njihovu ocenu i razmatranje, nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić