Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 232/20 od 02.02.2021. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Zrenjaninu, okrivljene AA i njenog branioca, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljene AA, advokat Lazo Zubić, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1), člana 438. stav 1. tačka 1) i tačka 4), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe da je izvršila krivično delo ometanje pravde iz člana 336. stav 2. KZ, te odredi da troškovi krivičnog postupka padnu na teret budžetskih sredstava suda.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je na sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da činjenični opis dela dat u izreci prvostepene presude ne sadrži subjektivna i objektivna zakonska obeležja krivičnog dela ometanje pravde iz člana 336b stav 2. KZ. U vezi sa tim branilac u zahtevu navodi da je okrivljena prema činjeničnom opisu radnje izvršenja „pozvala telefonom sud, odnosno kancelariju sudije...uvredom ometala sudiju...“. Međutim, prema stavu odbrane okrivljena opisanom radnjom nije uvredom, silom, pretnjom ili na drugi način ometala oštećenu u vršenju sudijske dužnosti navodeći da reči koje je okrivljena kritičnom prilikom izgovorila „nikad nije tu, ništa ne radi“, ne predstavljaju uvredu koja bi mogla biti radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela, čiji je osnovni element izazivanje društvene opasnosti ili štete, odnosno narušavanje autoriteta i nezavisnosti sudstva, kao i da se reči „ako joj ja dođem u sud, ja ću joj...“ ne mogu smatrati pretnjom u krivičnopravnom smislu, usled koje je došlo do ometanja oštećene u vršenju sudijske funkcije, pa sledstveno iznetom, prema stavu odbrane, opisano delo za koje je okrivljena optužena i za koje je oglašena krivom pravnosnažnom presudom nije krivično delo.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Na navedenu povredu zakona, odbrana okrivljenog ukazivala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome u obrazloženju svoje presude Kž1 232/20 od 02.02.2021. godine, na trećoj strani, u četvrtom stavu i na četvrtoj strani, u prvom i drugom stavu, dao dovoljne i jasne razloge koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge upućuje.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da nema dokaza da je okrivljena izvršila predmetno krivično delo i da je odbijanjem dokaznog predloga odbrane da se u svojstvu svedoka ispita VV, povređeno pravo na odbranu okrivljene, kojim navodima, po oceni ovoga suda branilac ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Pored toga, branilac okrivljene kao razloge podnošenja zahteva ističe i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i tačka 4), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 441. stav 3. ZKP, ali istaknute povrede zakona ne obrazlaže.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona, podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

Kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku, odnosno postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona, na koju se zahtevom ukazuje, to je ocenjeno da zahtev branioca okrivljene AA u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                               Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                              Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić