Presudom Višeg suda u Šapcu 2Kž1. 93/24 od 18.04.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, advokata Mirka Zarića i presuda Osnovnog suda u Šapcu 3K 1021/22 od 07.12.2023. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Mirko Zarić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo za koje je oglašen krivim, a privatnog tužioca obaveže da okrivljenom naknadi troškove prvostepenog krivičnog postupka, kao i troškove za sastav redovnog pravnog leka ili da pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, s tim da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne odluke protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na taj način što je sud, bez obzira što je tužilac u svojoj tužbi tvrdio da je okrivljeni izvršio uvredu prema neodređenom licu, u izreku ožalbene presude dodao reči „njegovo“ i dodao „i to privatnog tužioca BB iz ...“, čime je prekoračio svoja ovlašćenja.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se po oceni Vrhovnog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe (u ovom slučaju privatne tužbe) i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela. Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela i krivične sankcije.

Izrekom prvostepene presude okrivljeni je oglašen krivim da je u vreme i na mestu kako je to određeno u izreci presude „sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje i svestan da je i njegovo delo zabranjeno, uvredio drugog i to privatnog tužioca BB iz ..., na taj način što je putem svog profila „AA“ na društvenoj mreži „Facebook“, na „Facebook“ stranici „Pokrenimo ...“ postavio komentar o privatnom tužiocu sledeće sadržine „Kad ih vidim pitam se ima li veći lopova i lažova od njih“.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda odnosi se na isto lice i na isto krivično delo, te po nalaženju Vrhovnog suda pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni ni subjektivni identitet privatne tužbe i presude. Stoji činjenica da je u izreku prvostepene presude sud uneo lično ime privatnog tužioca, u kom delu je sud izreku presude samo uskladio sa činjeničnim stanjem utvrđenim tokom dokaznog postupka i to u granicama privatne tužbe, pa takvim postupanjem suda privatna tužba nije prekoračena, a istovremeno nije došlo ni do prekoračenja optužbe kada je prvostepeni sud izvršio samo gramatičku intervenciju i umesto reči „njeno delo zabranjeno“, stavio reč „njegovo delo zabranjeno“, s obirom da je prisvojnu zamenicu stavio u muški rod.

Shodno navedenom, suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Mirka Zarića, kojima se ukazuje da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ocenjeni su kao neosnovani.

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, odnosno da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim ne predstavlja krivično delo budući da u činjeničnom opisu krivičnog dela, u izreci ožalbene presude, nije navedeno da je izjava okrivljenog data u nameri omalovažavanja privatnog tužioca, s obzirom da svi dokazi ukazuju na to da u konkretnom slučaju okrivljeni nije imao nameru omalovažanja ličnosti privatnog tužioca, već je predmetni komentar iznet na račun političkog dela Srpske napredne stranke. Osim toga, branilac ukazuje da je granica prihvatljive kritike šira kada je reč o javnim ličnostima u odnosu na privatna lica, te se mora ispoljiti veći stepen tolerancije na izjave građana koji kritikuju političare, a privatni tužilac je javna ličnost (isti je predsednik Opštine ... i bio je aktivan na političkoj sceni u vreme kada je sporna izjava objavljena).

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

U činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog datom u izreci prvostepene presude, naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koja je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to kako objektivna u odnosu na radnju izvršenja koja se u konrketnom slučaju sastoji u uvredi oštećenog – privatnog tužioca - ispod slike na „Facebook“ stranici „Pokrenimo ...“ uvredio privatnog tužioca BB, porukom „Kad ih vidim pitam se ima li veći lopova i lažova od njih“, koje reči objektivno posmatrano predstavljaju uvredu odnosno izjavu omalovažavanja privatnog tužioca i nepoštovanje njegovog dostojanstva, a koje su kod privatnog tužioca izazvale osećaj uvređenosti, a tako i subjektivna koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju. Iz navedenih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Osim toga, Vrhovni sud ukazuje, a nasuprot navodima zahteva, da namera omalovažavanja nije zakonsko obeležje krivičnog dela uvreda, već je stavom 4. člana 170. KZ predviđen osnov isključenja postojanja krivičnog dela u situaciji kada je uvredljiva izjava data, između ostalog, u vršenju političke delatnosti, pod uslovom da se iz načina izražavanja ili iz drugih oklnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja, a što nižestepeni sudovi, u konkretnom slučaju, nisu našli. Vrhovni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu odluku Vrhovnog kasacionog suda Kzz-498/2022 od 18.05.2022. godine, na koju se branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti poziva, ali ista nije od značaja za drugačiju odluku suda.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                             Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                  Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković