Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Kzz 8/2024
06.02.2024. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Bate Cvetkovića, predsednika veća, Miroljuba Tomića, Tatjane Vuković, Dubravke Damjanović i Aleksandra Stepanovića, članova veća, sa savetnikom Vesnom Veselinović, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljene AA, zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, advokata Jovana Miščevića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Kikindi K 263/22 od 29.11.2022. godine i Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 6/23 od 01.11.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 06.02.2024. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Jovana Miščevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Kikindi K 263/22 od 29.11.2022. godine i Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 6/23 od 01.11.2023. godine, u odnosu na povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i člana 441. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, dok se zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, u preostalom delu, odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kikindi K 263/22 od 29.11.2022. godine okrivljena AA, oglašena je krivom zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci. Na osnovu člana 89a KZ, prema okrivljenoj je izrečena mera zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim i to zabrana približavanja oštećenom na udaljenosti od 200 metara, zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja i mesta rada oštećenog na udaljenosti od 200 metara, kao i zabrana daljeg uznemiravanja i komunikacije sa oštećenim, koja mera je određena u trajanju od jedne godine, s tim da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja mere, kao i da mera može biti ukinuta pre isteka vremena za koje je određena, ako prestanu razlozi zbog kojih je određena. Na osnovu člana 261, 262. i 264. stav 1. ZKP, okrivljena je obavezana da plati Osnovnom sudu u Kikindi paušal u iznosu od 5.000,00 dinara i troškove krivičnog postupka u iznosu od 25.261,25 dinara, kao i troškove Osnovnog javnog tužilaštva u Kikindi, u iznosu od 12.561,00 dinara, sve u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Na osnovu člana 258. ZKP, oštećeni je sa imovinskopravnim zahtevom upućen na parnicu. Na osnovu člana 252. i 258. stav 4. ZKP, okrivljena je obavezana da oštećenom naknadi troškove krivičnog postupka u iznosu od 38.250,00 dinara, u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 6/23 od 01.11.2023. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba branioca okrivljene AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA, advokat Jovan Miščević, zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane pravnosnažne presude preinači tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe da je učinila predmetno krivično delo, ili da iste preinači, samo u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što će okrivljenu osuditi na kaznu zatvora u kraćem vremenskom trajanju i odrediti da se kazna izvrši u prostorijama u kojima okrivljena stanuje, otkloniti primenu mere bezbednosti iz člana 89a KZ i okrivljenu osloboditi od dužnosti da naknadi troškove krivičnog postupka ili da ukine obe pobijane presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Branilac je predložio da Vrhovni sud na osnovu člana 488. stav 3. ZKP, odredi da se izvršenje pravnosnažne presude prekine.

Vrhovni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovnom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA je neosnovan, u odnosu na povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i člana 441. stav 4. ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da činjenični opis dela iz optužnog predloga ne sadrži sva bitna obeležja krivčnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, jer se ovo krivično delo ne može izvršiti jednim incidentnim aktom, kao što je to u konkretnom slučaju u pitanju, već trajnom radnjom, odnosno kontinuiranim delovanjem na zaštitni objekt. Prema stavu odbrane, iako je članom 112. tačka 30) KZ, propisano da se, kada je radnja krivičnog dela određena trajnim glagolom, smatra da je delo učinjeno, ako je radnja izvršena jednom ili više puta, ponašanje okrivljene i oštećenog mora se posmatrati u sklopu svih okolnosti kritičnog događaja i činjenice da su, u konkretnom slučaju, bračni odnosi bili ozbiljno poremećeni, u dužem vremenskom periodu, pre kritičnog događaja.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Kod krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. KZ, radi se o tzv. „posledičnoj radnji“ izvršenja, koja sadržajno može biti različita, ali se mora tumačiti u kontekstu načina izvršenja, navedenih u članu 194. stav 1. KZ – kao primena nasilja, pretnja da će se napasti na život ili telo ili drsko ili bezobzirno ponašanje, kojim činilac ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili/i duševno stanje člana porodice.

Radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela određena je trajnim glagolom, pa se u smislu odredbe člana 112. stav 30. KZ, smatra da je delo učinjeno ako je radnja izvršena jednom ili više puta.

Imajući u vidu izneto, te činjenicu da se u činjeničnom opisu dela u izreci pravnosnažne presude navodi da je okrivljena AA „primenom nasilja ugrozila telesni integritet svog supruga, oštećenog BB, tako što se u toku verbalne rasprave sa oštećenim, dok je u kuhinji spremala večeru..., sakrila iza frižidera... da bi metalnim makazama ubola oštećenog u predelu grudi, kojom prilikom mu je nanela lake telesne povrede u vidu ubodne rane u središnjem delu grudnog koša, dužine 1 cm i dubine oko 0,5 cm“, to, po oceni Vrhovnog suda, proizlazi da se u radnjama okrivljene stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je oglašena krivom pobijanom pravnosnažnom presudom, i to kako objektivna, koja se odnose na radnju izvršenja, tako i subjektivna obeležja koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljene za izvršenje dela.

Dakle, kako iz činjeničnog opisa krivičnog dela označenog u izreci pobijane pravnosnažne presude jasno proizlazi da je okrivljena AA, u stanju smanjene uračunljivosti, ali ne do bitnog stepena, svesna svog dela i njegove zabranjenosti, čije izvršenje je htela, vršenjem nasilja bliže opisanog u izreci presude, ugrozila telesni integritet svog supruga, oštećenog BB, to je, po oceni Vrhovnog suda, za postojanje krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, dovoljno da je radnja izvršenja preduzeta samo jednom, imajući pri tome u vidu da iz stanja u spisima predmeta proizlazi da je u toku trajanja braka okrivljene i oštećenog bilo više događaja sa elementima nasilja u porodici, koji su prijavljivani policiji.

Sledstveno iznetom, Vrhovni sud nalazi da pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, pa su stoga navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane pravnosnažne presude donete i uz povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, koju obrazlaže navodima da je sud povredio zakonske odredbe time što je propustio da izrekne odluku o oslobađanju okrivljene od dužnosti da u celini naknadi troškove krivičnog postupka, s obzirom da je ista nezaposlena i bez imovine, što proizlazi iz priloženih dokaza. Imajući u vidu ove činjenice i dokaze, po stavu odbrane, je očigledno da bi plaćanjem troškova postupka bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljene i lica koja je ona dužna da izdržava u smislu člana 264. stav 4. ZKP.

Iznete navode zahteva, branioca okrivljenog, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 264. stav 1. ZKP, propisano je da kad sud okrivljenog oglasi krivim, izreći će u presudi da je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka, dok je stavom 4. istog člana propisano da u odluci kojom rešava o troškovima, sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da naknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka iz člana 261. stav 1. tačka 1) do 6) i tačka 9) tog zakonika, kao i nagrade za veštaka i postavljenog stručnog savetnika, ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koja je on dužan da izdržava, a ako se ove okolnosti utvrde posle donošenja odluke o troškovima, predsednik veća, odnosno sudija pojedinac može posebnim rešenjem osloboditi okrivljenog od dužnosti naknade troškova krivičnog postupka.

Polazeći od citiranih zakonskih odredbi, imajući u vidu da je okrivljena AA, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kikindi K 263/22 od 29.11.2022. godine, oglašena krivom da je izvršila krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, to je, po nalaženju ovog suda, okrivljena pravilno pobijanom presudom obavezana da, u smislu člana 264.stav 1. ZKP, naknadi troškove krivičnog postupka, pri čemu je oslobađanje okrivljenog od dužnosti naknade troškova krivičnog postupka u zakonu predviđeno samo kao mogućnost, a ne i obaveza, te sud nije u obavezi da okrivljenog, iako dostavi podatke o svom imovnom stanju, u svakom slučaju oslobodi od dužnosti naknade troškova krivičnog postupka.

Iz iznetih razloga, neosnovano branilac okrivljene AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na to da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, budući da su nižestepeni sudovi pobijanim pravnosnažnim presudama u skladu sa odrebama Zakonika o krivičnom postupku, okrivljenu AA obavezali da naknadi troškove krivičnog postupka.

Branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena i povreda zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP. Međutim, prilikom obrazlaganja ove povrede odbrana ukazuje da je sud odlučujući o vrsti i visini krivične sankcije uzeo u obzir da je okrivljena 2019. godine osuđena na kaznu zatvora zbog umišljajnog krivičnog dela, i da od te osude nije prošlo pet godina, što, po stavu odbrane, nije smetnja da se u smislu člana 45. stav 5. KZ, odredi da okrivljena kaznu izvrši tako što će je izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, zatim, da sud nije primenio odredbu člana 62. stav 1. KZ koja propisuje odmeravanje kazne osuđenom licu, kao i da je, u konkretnom slučaju, bilo osnova da se kazna ublaži ispod granice propisane zakonom. Iznetim navodima zahteva, po oceni ovog suda, branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Pored iznetog, branilac u zahtevu navodi i to da sud nije obrazložio izrečenu meru bezbednosti iz člana 89a KZ, čime ukazuje da u presudi nisu dati razlozi u pogledu odluke o navedenoj krivičnoj sankciji,odnosno ističe povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povreda zakona iz člana 441. stav 1. i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, to je Vrhovni sud, zahtev branioca okrivljenog, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Nadalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog nižestepene presude pobija i zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog koje je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom, preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP. Međutim, kako branilac u obrazloženju zahteva ne precizira u čemu se sastoji istaknuta povreda zakona, Vrhovni sud je ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti, u ovom delu, nema propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu razloga za njegovo podnošenje, što podrazumeva ne samo označavanje povreda zakona, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, s obzirom da Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se ogleda povreda zakona , na koju se zahtevom ukazuje.