Presudom Višeg suda u Smederevu K 31/2016 od 01.06.2017. godine, delimično je stavljena van snage pravnosnažna presuda Višeg suda u Smederevu K 30/10 od 10.04.2012. godine koja je preinačena u pogledu pravne kvalifikcija odluke o krivičnoj sankciji presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 166/13 od 25.12.2013. godine i to tako što je krivično-pravne radnje okrivljenog AA pravno kvalifikovao kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. KZ osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i jednog meseca u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 07.08.1998. godine pa do 05.01.1999. godine i na novčanu kaznu u iznosu od 5.000.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko okrivljeni novčanu kaznu ne plati u ostavljenom roku sud će istu zameniti kaznom zatvora i to tako što će za svaki započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Istom presudom odlučeno je da će o troškovima krivičnog postupka i paušalu biti odlučeno naknadno posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1086/17 od 19.10.2017. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca advokata Čedomira Stojkovića u preostalom delu i presuda Višeg suda u Smederevu K 31/16 od 01.06.2017. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Čedomir Stojković, kao i okrivljeni AA, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 2. u vezi člana 439. tačka 1. i člana 441. stav 3. i zbog, kako to proizlazi iz sadržine zahteva, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1.ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenom izreći blažu krivičnu sankciju odnosno da pobijane presude ukine „i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje“.

Nakon što je primerke zahteva za zaštitu zakonitosti shodno članu 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu odredbe člana 490. ZKP.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Čedomira Stojkovića je neosnovan, a da je zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog AA nedozvoljen.

Branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP pri čemu ne ukazuje zbog čega smatra da povreda Krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen po pitanju da li je delo za koje se optuženi tereti krivično delo, dok je u obrazloženju zahteva naveo da sud prilikom odmeravanja kazne nije na pravilan način cenio olakšavajuće i otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog, što, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda predstavlja činjenično pitanje, zbog čega se Vrhovni kasacioni sud nije upuštao u razmatranje i ocenu izloženih navoda zahteva, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija i zbog povrede Krivičnog zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, zbog koje povrede je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, preko branioca, a koja povreda bi se sastojala ukoliko je o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu ili odluci o oduzimanju imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela sud svojom odlukom povredio zakonske odredbe.

Međutim, kako sud u pravnosnažnim presudama nije doneo odluku o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu ili odluku o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, to Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljenog da su pobijane pravnosnažne presude donete uz povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP.

Branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, navodima da je u odnosu na više od polovine radnji izvršenja krivičnog dela u pitanju koje su okrivljenom stavljene na teret da ih je počinio tokom 1997. godine nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja u smislu odredbe člana 103. i 104. KZ.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 485. stav 1. tačka 4. ZKP, propisano je, između ostalog, da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP učinjene u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom.

Iz ove zakonske odredbe nesumnjivo proizlazi da se pitanje nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja ne može postaviti u ponovljenom postupku, što je konkretno slučaj.

Odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti okrivljenog AA Vrhovni kasacioni sud je isti ocenio nedozvoljenim.

Naime, kako je odredbom člana 483. stav 1. ZKP propisano da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, dok je odredbom člana 483. stav 3. ZKP propisano da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca, to je Vrhovni kasacioni sud našao da okrivljeni nije ovlašćen da sam podnese zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke, već da je ovlašćen da to učini isključivo preko svog branioca, zbog čega je zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljenog AA kao nedozvoljen odbacio.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. u vezi člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP odlčuio kao u izreci pod I i II ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                                             Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić