Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu KŽkre-19/21 od 03.11.2021. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog AA, advokata Vasilija Popovića i advokata Vladimira Jankovića, pa je potvrđeno rešenje Višeg suda u Užicu Kv.br.93/21 od 30.07.2021. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Vladimir Janković, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 1), 2) i 3) ZKP, te zbog povrede odredbe člana 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži podneti zahtev, te da ukine nižestepena rešenja Višeg suda u Užicu Kv.br.93/21 od 30.07.2021. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu KŽkre-19/21 od 03.11.2021. godine, kao i rešenje Višeg suda u Užicu Kre.br.5/21 od 10.07.2021. godine o određivanju pritvora prema okrivljenom i okrivljenog odmah pusti na slobodu ili da navedeno rešenje o određivanju pritvora preinači tako što će meru pritvora zameniti ili merom jemstva iz člana 202. ZKP ili merom iz člana 199. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP).

Branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da nižestepeni sudovi prilikom donošenja pobijanih rešenja nisu pravilno primenili odredbu člana 15. tačka 4) Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, obzirom da država molilja uz zamolnicu nije navela i dostavila dokaze o postojanju osnovane sumnje da je okrivljeni učinio krivična dela povodom kojih se zahteva njegovo izručenje, te je stoga, po stavu branioca, sud pogrešno našao da su ispunjene zakonske pretpostavke za izručenje okrivljenog predviđene odredbama Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i to zakonska pretpostavka da ima dovoljno dokaza za osnovanu sumnju da je okrivljeni učinio krivična dela povodom kojih se zahteva njegovo izručenje. Pored toga, branilac okrivljenog ističe i da kako sud nije precizno identifikovao da se u konkretnom slučaju radi o krivičnim delima za koja nije potrebna provera dvostrukog kriminaliteta, to je sud, po stavu branioca, morao da, shodno načelu specijaliteta, primeni odredbe Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i da shodno tom zakonu ispita da li dela povodom kojih se zahteva izručenje predstavljaju krivična dela po zakonu Republike Srbije, a posebno vezano za kazneni delikt suprotan članu 38. Akta o porezu na zarade Savezne Republike Nemačke koji nije zakon, već podzakonski akt - Uredba o porezima, te kako sud to nije učinio, nije ispunjena ni zakonska pretpostavka da dela povodom kojih se zahteva izručenje okrivljenog predstavljaju krivična dela po zakonu Republike Srbije. Iznetim navodima branioca okrivljenog se pravnosnažna rešenja suštinski pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi članova 7. stav 1. tačka 1), 15. tačka 4) i 16. tačka 6) Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, obzirom da branilac okrivljenog ukazuje na nepravilnu primenu od strane suda navedenih odredbi Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima prilikom donošenja pobijanih pravnosnažnih rešenja.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Isti navodi istaknuti u žalbama branilaca okrivljenog AA, advokata Vladimira Jankovića i advokata Vasilija Popovića bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Kragujevcu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbama izjavljenim protiv prvostepenog rešenja Višeg suda u Užicu Kv.br.93/21 od 30.07.2021. godine. Apelacioni sud u Kragujevcu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 3 stav peti, strani 5 stavovi treći, četvrti i šesti i na strani 6 stav prvi i treći drugostepenog rešenja KŽkre-19/21 od 03.11.2021. godine izneo razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razloge njegovog podnošenja navodi bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP.

Imajući u vidu da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepena rešenja pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, a koje povrede odredaba ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog svoj stav da u konkretnom slučaju treba odbiti izručenje okrivljenog AA pravosudnim organima Savezne Republike Nemačke obrazlaže i time što u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti osporava činjenična utvrđenja nižestepenih sudova u pravnosnažnim odlukama na osnovu kojih je doneta odluka o ispunjenosti uslova za izručenje okrivljenog Saveznoj Republici Nemačkoj, između ostalog osporava i činjenicu da se protiv okrivljenog vodi krivični postupak pred Opštinskim sudom u Darmstadtu, dajući pri tome sopstvenu ocenu sadržaja dokumentacije koja je dostavljena sudu od strane države molilje i sopstvene zaključke koji su potpuno drugačiji od onih datih u pobijanim rešenjima, te polemišući sa razlozima koje su nižestepeni sudovi dali za svoju odluku u pobijanim rešenjima, a što sve ne predstavlja dozvoljene zakonske razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, pa je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, citirajući zakonski tekst iste.

Međutim, kako branilac okrivljenog dalje u zahtevu uopšte ne ukazuje u čemu se konkretno sastoji bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno ne navodi koji konkretno dokaz je nezakonit i u čemu se tačno sastoji njegova nezakonitost, već samo ističe da nižestepeni sudovi ignorišu dokaze koje je podnela odbrana i koriste nepostojeće dokaze, to je stoga Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Takođe, branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povreda prava na pravično suđenje i prava na odbranu okrivljenog koja su garantovana članom 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, isticanjem da drugostepeni sud nije dao svestranu ocenu dokaza koje je odbrana podnela u žalbenom postupku, a koji ukazuju da okrivljeni AA nikada nije osuđen pred Opštinskim sudom u Darmstadtu na 7 (sedam) godina i 9 (devet) meseci, te da nije bio u bekstvu i izbegavao da se pojavi pred pravosudnim organima Savezne Republike Nemačke povodom istrage koja se protiv njega vodi pred tužilaštvom u Darmstadtu, a takođe se ukazuje i na povrede prava na pravično suđenje i prava na odbranu okrivljenog u postupku koji je protiv okrivljenog vođen pred Opštinskim sudom u Darmstadtu.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da se odluke Evropskog suda za ljudska prava Niderost-Huber vs. Switzerland, Mantovanelli vs. France i Krčmar i drugi vs. Republike Češke broj 35376/97, kao i delovi odluka Evropskog suda za ljudska prava Samoila and Cionca vs. Romania broj 33065/03 od 04.03.2008. godine, Letellier vs. France broj 12369/86 od 26.06.1991. godine, Mamedova vs. Russia broj 7064/05 od 01.06.2006. godine i Bykov vs. Russia broj 4378/02 od 10.03.2009. godine, a koje je branilac okrivljenog dostavio uz podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i nalaze se u spisima predmeta, uopšte ne odnose na okrivljenog AA i na pravnosnažna rešenja Višeg suda u Užicu Kv.br.93/21 od 30.07.2021. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu KŽkre-19/21 od 03.11.2021. godine, a koja su predmet podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ove povrede zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nema propisan sadržaj, pa je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u ovom delu zahtev odbacio.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ostali deo zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se ne odnosi na pobijana pravnosnažna rešenja, niti na postupak koji je prethodio donošenju tih rešenja, već se isključivo odnosi na pravnosnažna rešenja Višeg suda u Užicu Kre.br.5/21 od 10.07.2021. godine (ispravljeno rešenjem istog suda Kre.br.5/21 od 12.07.2021. godine) kojim je prema okrivljenom određen ekstradicioni pritvor i Višeg suda u Užicu Kv.br.83/21 od 19.07.2021. godine kojim je odbijena žalba na rešenje o određivanju ekstradicionog pritvora okrivljenom, a takođe i na rešenja krivičnog vanraspravnog veća Višeg suda u Užicu kojima je produžavan ekstradicioni pritvor prema okrivljenom. Ovo imajući u vidu da branilac okrivljenog u ovom delu zahteva polemiše sa razlozima koje je Viši sud u Užicu dao za svoje odluke o određivanju i produženju ekstradicionog pritvora prema okrivljenom, iznoseći sopstvene razloge da u konkretnom slučaju ne postoje okolnosti koje opravdavaju bojazan od bekstva okrivljenog, te da je sud okrivljenom umesto pritvora mogao odrediti blažu meru i to meru zabrana napuštanja stana ili boravišta i jemstvo u iznosu od 100.000 evra, a kojim merama bi se po braniocu postigla ista svrha.

Odredbom člana 482. stav 1. ZKP propisano je da protiv pravnosnažne odluke javnog tužioca ili suda ili zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju, ovlašćeno lice može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti pod uslovima propisanim u tom zakoniku.

Imajući u vidu da je branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti formalno podneo protiv pravnosnažnih rešenja Višeg suda u Užicu Kv.br.93/21 od 30.07.2021. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu KŽkre-19/21 od 03.11.2021. godine kojima je utvrđeno da su ispunjene zakonske pretpostavke za izručenje pravosudnim organima Savezne Republike Nemačke okrivljenog AA radi vođenja krivičnog postupka pred Opštinskim sudom u Darmstadtu, Savezna Republika Nemačka, to se, dakle, imajući u vidu citiranu odredbu člana 482. stav 1. ZKP, u konkretnom slučaju navedeni zahtev za zaštitu zakonitosti kao vanredni pravni lek može odnositi i podneti jedino zbog toga što je upravo citiranim pravnosnažnim odlukama povređen zakon ili su povređene odredbe postupka koji je prethodio njihovom donošenju. Pri ovome se, u konkretnom slučaju, pod postupkom koji je prethodio donošenju napred citiranih pobijanih pravnosnažnih rešenja smatra postupak u kojem se ispituje ispunjenost uslova za pružanje međunarodne pravne pomoći, konkretno pretpostavki za izručenje okrivljenog AA pravosudnim organima Savezne Republike Nemačke radi vođenja krivičnog postupka, a nikako se ne smatra postupak vezano za donošenje rešenja o određivanju i produženju ekstradicionog pritvora prema okrivljenom, a koja rešenja o pritvoru stiču svoju pravnosnažnost nezavisno od pobijanih pravnosnažnih rešenja i protiv istih je branilac okrivljenog imao mogućnost da podnese poseban zahtev za zaštitu zakonitosti.

Dakle, s obzirom da iz celokupnog sadržaja ovog dela zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nedvosmisleno proizilazi da branilac u ovom delu zahteva ne ukazuje na povrede zakona u pobijanim pravnosnažnim rešenjima i povredu odredaba postupka koji je prethodio njihovom donošenju, a što je u konkretnom slučaju postupak u kojem se ispituje ispunjenost pretpostavki za izručenje okrivljenog AA pravosudnim organima Savezne Republike Nemačke, već da se ovaj deo zahteva branioca okrivljenog isključivo odnosi na pravnosnažna rešenja vezana za određivanje i produženje ekstradicionog pritvora prema okrivljenom, a koja rešenja ne mogu biti predmet podnetog zahteva, to je Vrhovni kasacioni sud, a imajući u vidu citiranu odredbu člana 482. stav 1. ZKP, podneti zahtev u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim rešenjima nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Vladimira Jankovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 482. stav 1, 484. i 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić