Presudom Višeg suda u Leskovcu Kž1 146/21 od 19.05.2021. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih AA i BB i prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Goran Stefanović, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP i 441. stav 1. i 4. i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je zahtev osnovan i donese presudu kojom se pobijane presude u odnosu na okrivljenu AA, preinačavaju i okrivljena AA, oslobodi od optužbe i obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka, a zatim ovoj okrivljenoj dosudi troškove celokupnog krivičnog postupka i postupka po vanrednom pravnom leku, kao i da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branilac okrivljene AA u podnetom zahtevu ističe da „dispozitiv privatne krivične tužbe“ u delu koji se odnosi na radnju pljuvanja uopšte ne sadrži navode da je okrivljena svojim radnjama uvredila privatnu tužilju i u vezi sa tim nadalje ističe da delo za koje je okrivljena optužena po zakonu nije krivično delo.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Odredbom člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je kažnjavanje onog ko uvredi drugog.

Po oceni ovoga suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljene AA, datom u izreci prvostepene presude (a i privatne krivične tužbe privatne tužilje – okrivljene BB, precizirane podneskom punomoćnika – branioca dana 01.03.2021. godine i na glavnom pretresu dana 02.03.2021. godine), navedene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, zbog kojeg je okrivljena oglašena krivom pravnosnažnom presudom. Izreka pravnosnažne presude sadrži kako objektivna obeležja, u odnosu na radnju izvršenja (...uvredila privatnu tužilju...na taj način što je pljunula privatnu tužilju...), tako i subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljene, usmeren na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Samim tim, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se podnetim zahtevom branioca neosnovano ukazuje.

Branilac okrivljenog, kao razlog podnošenja zahteva ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno. Međutim, u zahtevu ne opredeljuje o kom se dokazu radi i zbog čega ga podnosilac zahteva smatra nedozvoljenim, a na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati odluka suda niti ukazuje na koji način je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, već osporava činjenična utvrđenja u pravnosnažnoj presudi i polemiše sa ocenom dokaza, što predstavlja povredu člana 440. ZKP.

Kao razlog podnošenja zahteva branilac ističe i povredu člana 441. stav 1. ZKP, dok iz obrazloženja zahteva proizilazi da je isti podnet i zbog povrede članova 15. stav 4., 16. stav 2., 419. stav 2., 423. tačka 1) i 2), 420., 428. i 440. stav 1. i 2. ZKP, dok ostalim navodima zahteva osporava razloge pravnosnažnih presuda, čime po oceni ovog suda, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako povrede navedenih odredaba, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje istih, takođe, nije upuštao.

Branilac okrivljenog, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti samo formalno navodi i povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, koja predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ali za istaknutu povredu ne daje nikakvo obrazloženje.

Međutim, kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda istaknuta povreda zakona na koju se zahtevom samo ukazuje, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu ove povrede, nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić