Istom presudom okrivljeni je na osnovu člana 264. ZKP obavezan da plati na ime sudskog paušala iznos od 10.000,00 dianara, u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok će o ostalim troškovima sud odlučiti naknadno posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 86/24 od 20.03.2024. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe OJT u Bečeju i branioca okrivljenog AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Branilac okrivljenog AA, advokat Tomislav Stojković, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv drugostepene presude, dok iz obrazloženja proizlazi da zahtev podnosi i protiv prvostepene i protiv drugostepene pravnosnažne presude, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizlazi da presude pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, te ukine pobijane presude, a predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu ili da ukine pobijane presude i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koja je održana bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac u obrazloženju zahteva navodi da se u radnjama okrivljenog AA ne stiču obeležja krivičnog dela iznuda iz člana 214. stav 1. KZ, kao ni iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. KZ u vezi člana 30.KZ i u vezi sa tim navodi da nisu opisani ni subjektivni elementi ovog krivičnog dela pod tačkom 1. i 2. izreke, konkretno namera pribavljanja za sebe ili drugog protivpravne imovinske koristi. Branilac u zahtevu ističe da je u konkretnoj situaciji namera okrivljenog bila usmerena na to da mu oštećeni vrate pozajmljeni novac, pa se može eventualno govoriti o krivičnom delu prinuda na strani okrivljenog, na koji način branilac okrivljenog ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su, po nalaženju ovog suda, neosnovani.

Krivično delo iznuda iz člana 214. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, silom ili pretnjom prinudi drugog da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine.

Odredbom člana 14. stav 1. KZ propisano je da je krivično delo ono koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno, a odredbom člana 22. stav 1. KZ propisano je da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

U izreci prvostepene presude pod tačkom 1. je navedeno da je u vreme i na mestu opisanom u izreci prvostepene presude, okrivljeni AA „sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, pretnjom prinudio oštećenog BB iz ... da nešto učini na štetu svoje imovine, na taj način što je, a nakon što mu je oštećeni u celosti vratio ranije pozajmljeni iznos od 150 eura, zahtevao da mu oštećeni preda i dodatni novačni iznos od 28.500,00 dinara, upućujući mu pretnje, da će mu, ako mu ne preda navedeni novčani iznos, polomiti noge, da će ga slomiti, da će ga majka hraniti na slamčicu, da će mu slomiti vilicu, zbog čega je oštećeni iz straha za vlastitu bezbednosti i bezbednost svojih roditelja, s obzirom da je okrivljeni više puta odlazio i na adresu roditelja oštećenog, nekada i noću, neutvrđenog dana krajem leta 2020. godine predao okrivljenom novčani iznos od 25.000,00 dinara, nakon čega je sa obrazloženjem, da mu traženi iznos od 28.500,00 dinara nije u celosti isplaćen, prinudio oštećenog da mu pošalje poruku sledeće sadržine “Zezaju me sa isplatom na gradilištu, danas ću ti poslati 1800 eura, a za deset dana ćeš dobiti još 1200 eura“, te nastavio da mu i dalje upućuje pretnje iste sadržine kao i pretnju da će mu zapaliti kuću ukoliko mu ne preda iznos od 3000 eura, a sve u cilju prinuđavanja oštećenog da mu preda novac radi sticanja protivpravne imovinske koristi što je oštećenog sve vreme održavalo u strahu za vlastitu bezbednost i bezbednost njegovih roditelja, zbog čega je taj događaj prijavio policiji, na koji način je pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 25.000,00 dinara, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.“ U izreci prvostepene presude pod tačkom 2. je navedeno da je u vreme i na mestu opisanom u izreci prvostepene presude, okrivljeni AA „sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, pretnjom pokušao da prinudi oštećenog VV iz ... da nešto učini na štetu svoje ili tuđe imovine, na taj način što je, iako mu je otac oštećenog GG iz ... dao novčani iznos od 300 evra u oktobru mesecu 2020. godine, izmirivši na taj način u celosti dug oštećenog, sa čim se okrivljeni saglasio, nakon vraćanja pozajmice se u više navrata obraćao oštećenom putem telefona i preko društvenih mreža „Mesindžer“ zahtevajući od njega da mu preda novac u iznosu od 700 evra na ime kamate izmirenog duga i dug od 50 evra koji iznos je potom smanjivao na 500 evra i na 300 evra, preteći mu putem telefona da će u suprotnom da mu iseče prste, da li da ponese ašov i lopatu da ispuni obećanje kada je rekao da će ga zakopati na Tisi, a kada mu je oštećeni odgovorio da je dug isplaćen, nije mu slao poruke sve do meseca februara 2021. godine, kada mu je u više navrata uputio reči pretnje putem glasovnih poruka „Fejsbuk Mesindžer“ da će da ga zakopa živog na Tisi, da će da mu slomi ruke i noge zbog para, čekao je oštećenog ispred radnog mesta i na parkingu firme „...“ da izađe sa posla, a dok je oštećeni odlazio do autobuskog stajališta vozio je džip usmerivši ga u pravcu oštećenog pozivajući ga da uđe u auto, da bi, nakon što je oštećeni odbio, uputio istom reči pretnje: “Slomiću ti ruke i noge, sa kim te god budem video, slomiću svakoga i mamu i tatu i sve žive“, te kad je oštećeni iz straha počeo da beži, vijao ga je kolima govoreći mu da će da ga čeka svako veče, svaki dan kada bude išao sa posla i na posao da bi ga „namestio“ da mu slomi ruke i noge i da će završiti u kolicima kao što je bio njegov pokojni brat, a sve u cilju prinuđivanja oštećenog da mu da novac, radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi, koji novac mu oštećeni nije predao, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.“

Prema nalaženju Vrhovnog suda, u izreci navedene presude, pod tačkom 1. i 2. izreke, opisana je krivica okrivljenog AA – uračunljivost, umišljaj i namera pribavljanja protivpravne imovinske koristi za sebe, svest o protivpravnosti, kao i radnja izvršenja krivičnog dela – prinuda pretnjom da oštećeni BB i oštećeni VV na štetu svoje imovine predaju određene iznose novca, navedene u izreci presude, te su u izreci presude pod tačkom 1. opisana sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela iznuda iz člana 214. stav 1. KZ, a pod tačkom 2. opisana sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. KZ, za koja je okrivljeni oglašen krivim, a ne bitni elementi krivičnog dela prinuda iz člana 135. KZ, kako to neosnovano ističe branilac okrivljenog. S toga su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Tomislava Stojkovića, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Ostalim navodima zahteva, branilac okrivljenog AA, polemiše sa ocenom dokaza i osporavanjem pravilnosti i potpunosti utvrđenog činjeničnog stanja, te izvodi sopstvene zaključke da okrivljeni zbog fizičkog hendikepa nije mogao da izvrši radnju krivičnog dela, posebno zbog otežanog kretanja, te da je mogao eventualno imati saučesnike u vidu pomagača i saizvršioca, na koji način suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu odredbe člana 440. ZKP. Pored toga, navodima o sadržaju presude, ukazuje na povredu člana 428. ZKP, te ističe dužnost suda da nepristrasno oceni izvedene dokaze na koji način ukazuje na povredu odredbe člana 16. stav 2. ZKP. Imajući u vidu da povrede člana 440. ZKP, 428. ZKP i člana 16. stav 2. ZKP, ne predstavljaju dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka u smislu člana 485. stav 4 ZKP, to se Vrhovni sud u ocenu istih nije upuštao.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje na povredu članova 142. stav 2. Ustava Republike Srbije i članova 6. stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnih protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu nema propisani sadržaj, pa se u ocenu navedenih povreda nije upuštao.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                           Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                    Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković