Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Ivan Maksimović, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), člana 439. i člana 441. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji kao osnovan, pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da pobijane presude preinači, tako da prema okrivljenom odbije optužbu ili istog oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, iz razloga što iz opisa krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim ne proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela šumska krađa, s obzirom da nije navedeno da je u pitanju bespravno obaranje stabala, da je učinjeno u nameri da se oboreno drvo proda ili da je količina oborenog drveta veća od pet kubnih metara ili da je delo izvršeno u zaštićenoj šumi, nacionalnom parku ili drugoj šumi sa posebnom namenom, niti je utvrđeno da je kod okrivljenog postojala svest o inkriminaciji krivičog dela, pa bez ovakvih navoda, po mišljenju branioca, nema ni predmetnog krivičnog dela.

Ovakvi navodi od strane Vrhovnog suda ocenjeni su kao neosnovani.

Odredbom člana 275. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ) propisano je da će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do jedne godine kazniti onaj ko radi krađe obori u šumi, parku ili drvoredu jedno ili više stabala, a količina oborenog drveta je veća od jednog kubnog metra, dok je stavom 2. propisano da ako je delo iz stava 1. učinjeno u nameri da se oboreno drvo proda, ili ako je količina oborenog drveta veća od pet kubnih metara ili ako je delo izvršeno u zaštićenoj šumi, nacionalnom parku ili drugoj šumi sa posebnom namenom, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.

Prvostepenom presudom okrivljeni je oglašen krivim da je u vreme i na mestu bliže određenom u izreci presude „u stanju uračunljivosti, sa umišljajem... u privatnoj šumi... radi krađe oborio 66 stabala hrasta i cera, ukupne drvne mase 22,80 kubnih metara... pri čemu je bio sposoban da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i njegove zabranjenosti i hteo je njegovo izvršenje“.

Iz činjeničnog opisa dela u izreci prvostepene presude proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela šumska krađa iz člana 275. stav 2. u vezi stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni i oglašen krivim, i to kako objektivna koja se odnose na radnju okrivljenog – u privatnoj šumi, radi krađe oborio 66 stabala hrasta i cera, ukupne drvne mase 22,80 kubnih metara, tako i subjektivna obeležja dela koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog za izvršenje dela, svesti i volje, koji uključuje i svest o zabranjenosti dela.

Kako iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni oglašen krivim za kvalifikovani oblik krivičnog dela šumska krađa (oborio „66 stabala hrasta i cera, ukupne drvne mase 22,80 kubnih metara“) gde je količina oborenog drveta znatno veća od pet kubnih metara, koliko iznosi kvalifikatorna okolnost, to su suprotni navodi branioca, da izreka ne sadrži bitne elemente ovog krivičnog dela, od strane Vrhovnog suda, ocenjeni kao neosnovani.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, ovako numerisanu povredu branilac obrazlaže navodima da se pobijane presude zasnivaju isključivo na iskazima privilegovanih svedoka BB i VV, koji se pri tom nisu mogli izjasniti da su videli i zatekli lice koje je u kritično vreme vršilo seču, već su navodno čuli da je to pričao svedok GG, koji je negirao da je sa istima na tu temu i razgovarao i da ima ikakvih saznanja ko je spornu seču izvršio, na koji način branilac označenu povredu obrazlaže činjenično, isticanjem da se pravnosnažna presuda zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i na nepouzdanim dokazima izvodeći sopstveni zaključak da krivica okrivljenog u toku postupka nije dokazana i da je utvrđena na osnovu pretpostavke suda da je okrivljeni preduzeo inkriminisanu radnju, te suštinski nižestepene presude pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 440. ZKP).

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, jer je izreka presude nerazumljiva, kao i povreda odredba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, jer je izreka presude protivrečna sama sebi i razlozima presude i ista nema razloga o odlučnim činjenicama.

Osim toga, branilac u podnetom zahtevu navodi da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP jer je sud nepravilno primenio odredbe člana 16. i 84. ZKP s obzirom da u obrazloženju presude nisu dati razlozi zbog čega sud nije odlučio o dokaznim predlozima odbrane, kao i da je drugostepeni sud paušalno sagledao žalbene navode te je učinjena povreda zakona iz člana 460. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, 438. stav 2. tačka 2) i 3) i člana 440. ZKP i člana 460. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da su pobijanim presudama učinjene i povrede zakona koje numeriše kao povrede člana 439. tačka 2) i 3) ZKP, međutim, u obrazloženju zahteva branilac ne obrazlaže u čemu se sastoje navedene povrede, iz kog razloga je Vrhovni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti u ovim delovima nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, s obzirom da Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                       Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                            Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković