Protiv drugostepene presude branilac okrivljenog advokat M.K., blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijanu presudu i predmet vrati na ponovno suđenje ili je preinači tako što će okrivljenom izreći novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara ili uslovnu osudu, ili ga osloboditi od kazne.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, iste nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudom protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je drugostepeni sud preinačujući prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni povredio odredbu člana 453. ZKP-a i na taj način učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10. ZKP te da je istovremeno povredio krivični zakon iz člana 439. tačka 3. ZKP-a na štetu okrivljenog. Naime, u obrazloženju zahteva branilac ističe da je drugostepeni sud povredio zabranu preinačenja na gore na štetu okrivljenog, jer je odlučujući o žalbi branioca okrivljenog preinačio u delu odluke o kazni prvostepenu presudu, kojom je okrivljeni za izvršeno krivično delo bio osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jednog meseca, tako što je okrivljenog za krivično delo za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom osudio na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara, pod pretnjom zamene kaznom zatvora u slučaju da je okrivljeni ne plati u određenom roku, iz čega, prema stavu branioca, proizlazi da bi u slučaju nemogućnosti okrivljenog da plati izrečenu novčanu kaznu, ona bila zamenjena kaznom zatvora u trajanju od 100 dana, što je za okrivljenog nepovoljnije u odnosu na kaznu zatvora u trajanju od jednog meseca koja mu je bila izrečena prvostepenom presudom. Branilac je uz to naveo da je drugostepeni sud donoseći ovakvu odluku pošao od pogrešne pretpostavke da je novčana kazna blaža kazna od kazne zatvora, za koji stav nema uporišta u zakonskim odredbama i istovremeno ukazao da je u konkretnom slučaju bilo osnova da se okrivljeni primenom člana 246a stav 2. KZ oslobodi od kazne, jer je otkrio od koga je nabavio opojnu drogu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti neosnovano poziva na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10. ZKP i člana 439. tačka 3. ZKP.

Naime, sistem kazni u našem krivičnom zakonodavstvu propisan članom 43. Krivičnog zakonika, predviđa da se krivično odgovornim učiniocima za izvršena krivična dela mogu izreći ove kazne: 1) kazna zatvora, 2) novčana kazna, 3) rad u javnom interesu i 4) oduzimanje vozačke dozvole. Dakle, prema navedenoj zakonskoj sistematizaciji kazni i s obzirom na slobodu ili pravo koje se kaznom oduzima ili ograničava i to sloboda – kaznom zatvora, a imovina – novčanom kaznom, proizlazi da je kazna zatvora u odnosu na novčanu kaznu teža kazna. Stoga se, navodi zahteva branioca okrivljenog da je drugostepeni sud izricanjem novčane kazne okrivljenom umesto kazne zatvora koja mu je bila izrečena prvostepenom presudom, povredio odredbu člana 453. ZKP i da je time učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10. ZKP, ocenjuju neosnovanim.

To što bi se predmetna novčana kazna u slučaju da je okrivljeni ne plati u određenom roku mogla zameniti kaznom zatvora u dužem vremenskom trajanju od kazne zatvora, na koju je okrivljeni bio osuđen prvostepenom presudom, po nalaženju ovog suda, ne ukazuje da je ona teža kazna u odnosu na navedenu kaznu zatvora, jer je to način izvršenja novčane kazne do koga u smislu člana 51. stav 2. KZ, može doći samo ako okrivljeni ne plati novčanu kaznu u određenom roku, što predstavlja buduću neizvesnu okolnost koja ne može biti od značaja za međusobno upoređivanje navedenih kazni po težini.

Osim toga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud odlukom o kazni nije povredio Krivični zakon iz člana 439. tačka 3. ZKP, jer odredba člana 246a stav 1. KZ, propisuje da se učiniocu ovog krivičnog dela može izreći novčana kazna, pri čemu drugostepeni sud prilikom njenog odmeravanja nije prekoračio svoja ovlašćenja koja ima po zakonu.

Na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                         Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                    Janko Lazarević,s.r.