Na osnovu odredbe člana 62. i 63. KZ u izrečenu kaznu zatvora okrivljenom je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 22.06.2016. godine do 04.07.2016. godine, po presudi Višeg suda u Beogradu K 363/16 od 08.10.2018. godine, preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu K 98/19 od 20.03.3019. godine, dok su u preostalom delu navedene presude ostale neizmenjene.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 299/20 od 13.05.2020.godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Višeg suda u Beogradu K. 223/19 - Kv br. 788/20 od 25.02.2020. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog AA, advokat Marina Ivelja, podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i pobijane odluke preinači, tako što će usvojiti molbu okrivljenog AA da izrečenu kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci izvršava u prostorijama u kojima stanuje, shodno članu 41a Zakona o izvršenju krivičnih sankcija ili iste ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP, jer smatra da u postupku izricanja jedinstvene kazne, prvostepeni sud nije postupio po zahtevu okrivljenog AA da kaznu zatvora izdržava u prostorijama u kojima stanuje, u skladu sa odredbom člana 45. stav 3. KZ (branilac pogrešno označava kao odredbu člana 45.stav 5. KZ).

Odredbom člana 45. stav 3. KZ propisano je da ako učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu zatvora do jedne godine, sud može istovremeno odrediti da će se ona izvršavati tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinio, može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažnjavanja.

Imajući u vidu citiranu odredbu Krivičnog zakonika, koju i branilac obrazlaže u svom zahtevu, proizilazi da je primena ove odredbe, samo mogućnost koja je pružena sudu da u određenim situacijama tako postupi, ukoliko su ispunjeni uslovi za primenu iste, ali ne i obaveza kojom se nalaže sudu da u svakom slučaju primeni odredbu člana 45. stav 3. KZ, odnosno da učiniocu krivičnog dela kojem je izrečena kazna zatvora do jedne godine uvek odredi da se ista izvršava tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje.

Pri tome, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koja postoji kada je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon. Naime, okrivljenom AA, prema kojem je u dve presude izrečeno više kazni (presuda Višeg suda u Beogradu K 363/16 od 08.10.2018. godine, preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 98/19 od 20.03.2019. godine, kojom je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od osam meseci i novčanu kaznu u iznosu od 40.000,00 dinara zbog krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 1. KZ i presuda Višeg suda u Beogradu K 223/19 od 25.06.2019. godine, pravnosnažna dana 22.10.2010. godine, kojom je osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ), u postupku izricanja jedinstvene kazne, pravilnom primenom odredbi člana 42, 45, 54, 60, 62. i 63. KZ i člana 552. stav 1.tačka 1. ZKP , osuđen na kaznu zatvora u trajanju od osam meseci i jedinstvenu novčanu kaznu u iznosu od 130.000,00 dinara.

Imajući u vidu navedeno, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Pored iznetog, polemisanje branioca okrivljenog u vezi načina izvršenja kazne zatvora, kao i nadležnosti za odlučivanje o načinu izvršenja kazne zatvora do jedne godine, u postupcima za izricanje jedinstvene kazne, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, zbog čega iznete navode branioca, Vrhovni kasacioni sud nije posebno obrazlagao.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik

Irina Ristić,s.r.

Predsednik veća-sudija

Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić