Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kome se odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su pobijana rešenja doneta suprotno odredbama člana 23. i 25. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, jer je vlasnik privremeno oduzete imovine onemogućen da se na zahtev izjasni u roku od 15 dana, nije održano ročište, vlasnik je onemogućen da učestvuje u postupku i u razmatranju svih činjenica, a tužilac nije pružio ni jedan dokaz uz zahtev, već je to naknadno uradio, s tim da dokazi nikada nisu dostavljeni vlasnicima na izjašnjenje, pa su pobijane odluke donete uz povredu zakona, na koji način branilac okrivljene zahtevom ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP.

Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, propisano je da kada postoji verovatnoća da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno, javni tužilac podnosi zahtev za privremeno oduzimanje imovine, a stavom 3. istog člana, propisano je da se zahtev iz stava 1. ovog člana dostavlja bez odlaganja vlasniku sa poukom da u roku od 15 dana može sudu dostaviti odgovor na zahtev sa dokazima o načinu sticanja imovine.

Članom 25. stav 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, propisano je da će sud odmah po prijemu odgovora vlasnika na zahtev iz člana 23. stav 1. ovog zakona, odnosno kada protekne rok u kome se odgovor može dati, a najkasnije u roku od osam dana, rešenjem odlučiti o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine, a stavom 2. istog člana propisani su uslovi pod kojima će sud rešenjem odrediti privremeno oduzimanje imovine, dok je stavom 3. istog člana propisano da ako nisu ispunjeni uslovi iz stava 2. ovog člana sud će rešenjem zahtev javnog tužioca odbiti.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se član 23. i 25. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, odnose na postupak za određivanje privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, a pobijanim rešenjima, u odnosu na koja je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti je produženo privremeno oduzimanje imovine određeno rešenjem Višeg suda u Beogradu POI 12/11 od 13.12.2016. godine, koje je preinačeno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž-POI 5/17 od 04.12.2017. godine, kojim je od okrivljene AA oduzeta nepokretnost bliže opisana u izreci prvostepenog rešenja. Po nalaženju Vrhovnog suda, u postupku u kom se produžava privremeno oduzimanje imovine, koje je prethodno već određeno odlukom suda, nema mesta primeni odredaba člana 23. i 25. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pa pobijanim rešenjima nije učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, na način kako se to neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA ukazuje, zbog čega je zahtev u tom delu ocenjen kao neosnovan.

Branilac okrivljene AA u zahtevu navodi i da je pobijanim rešenjima povređen član 16. ZKP, na taj način što je prvostepeni sud prosto pobrojao pisane dokaze, bez njihove pravne i činjenične ocene i pogrešno ocenio izvedene dokaze, zauzimajući stav da je vrednost oduzete imovine u očiglednoj nesrazmeri sa stvarnim prihodima koja je okrivljena ostvarila. a da u konkretnom slučaju ne postoji manjak prihoda u odnosu na stečenu imovinu, a naročito ne postoji očigledna nesrazmera, jer je kuća, koja je predmet ovog postupka, kupljena iz sredstava ostvarenih kroz poslovanje privrednog društva „BB“ koje uspešno posluje, o čemu su dostavljeni dokazi koje prvostepeni sud nije uzeo u obzir, kao i da je nazakonita odluka suda da se okrivljenoj oduzme cela nepokretnost, iako je sam sud utvrdio da imovina proistekla iz krivičnog dela predstavlja polovinu od vrednosti predmetne nepokretnosti, pa je ovakva odluka suda suprotna odredbi člana 3. i 4. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Po nalaženju Vrhovnog suda, na navedeni način zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim odlukama (član 440. ZKP), što u smislu odredbe 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom propisan razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je zahtev u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, u delu u kome je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kome je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić