Oštećeni BB je upućen na parnični postupak, radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br 171/24 od 28.03.2024. godine, usvajanjem žalbe javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu, presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K br. 1544/20 od 10.11.2023. godine preinačena je u pogledu odluke o kazni, tako što je okrivljeni AA zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 2. KZ, zbog kog je prvostepenom presudom oglašen krivim, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci, dok je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Marko Todorović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, ne navodeći konkretno o kojoj povredi zakona se radi, s tim što iz obrazloženja zahteva proizilazi da branilac ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 5. KZ, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje, ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog blaže kazniti.

Vrhovni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ne opredeljuje konkretno učinjenu povredu zakona, s tim što iz obrazloženja zahteva proizilazi da ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 5. KZ isticanjem da u konrektnom slučaju nije pravilno primenjena odredba člana 66. stav 2. KZ koja je važila u vreme izvršenja krivičnog dela, a prema kojoj se uslovna osuda nije mogla izreći samo ako su u pitanju krivična dela za koja je propisana kazna zatvora u trajanju od 10 godina ili teža kazna, pa kako je za predmetno krivično delo propisana kazna zatvora u trajanju od 1 do 8 godina, to je postojala mogućnost da sud okrivljenom izrekne meru upozorenja, odnosno uslovnu osudu, primenom člana 5. KZ.

Suprotno izloženim navodima zahteva, Vrhovni sud nalazi da pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona na koju se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje.

Naime, za krivično delo iz člana 121. stav 2. propisana je kazna zatvora od 1 do 8 godina.

Nesporno je da se po Krivičnom zakoniku koji se primenjivao u vreme donošenja pobijanih presuda („Službeni glasnik RS“, br. 35/19), prema odredbi člana 66. stav 2. KZ, učiniocu krivičnog dela za koje se mogla izreći kazna zatvora u trajanju od 8 godina ili teža kazna, nije mogla izreći uslovna osuda, kao i da je odredbom člana 66. stav 2. ranijeg Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 72/09), koji se primenjivao u vreme izvršenja krivičnog dela, odredbom člana 66. stav 2. bilo propisano da se za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od 10 godina i teža kazna ne može izreći uslovna osuda, te da je prema ovoj odredbi postojala mogućnost da se okrivljenom AA za predmetno krivično delo izrekne uslovna osuda.

Međutim, iz obrazloženja prvostepene presude (strana 22., stav drugi), jasno proizilazi da sud nije prihvatio predlog branioca okrivljenog da se okrivljenom izrekne mera upozorenja – uslovna osuda, i pored toga što je Krivični zakonik, čije su odredbe važile u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, takvu mogućnost dozvoljavao, nalazeći da utvrđene okolnosti nisu takvog intenziteta da bi opravdavale primenu zakona u smislu predloga branioca. Pored toga, odredbom člana 66. stav 2. KZ koji se primenjivao u vreme izvršenja krivičnog dela, izricanje uslovne osude za krivično delo iz člana 121. stav 2. KZ bilo je propisano samo kao mogućnost, a ne kao obaveza suda, pa kako je pobijanom pravnosnažnom presudom okrivljeni osuđen na kaznu zatvora u zakonom propisanom okviru za to krivično delo (na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine prvostepenom presudom, odnosno na kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci drugostepenom presudom), to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da su nižestepene presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 5. KZ i 66. stav 2. KZ.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                       Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković