U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Gordane Kojić i Svetlane Tomić Jokić, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Dragana Davitkova, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Surudlici K br. 46/23 od 12.12.2023. godine i Višeg suda u Vranju 2Kž1 20/24 od 02.04.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 10.09.2024. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Dragana Davitkova, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Surudlici K br. 46/23 od 12.12.2023. godine i Višeg suda u Vranju 2Kž1 20/24 od 02.04.2024. godine, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Surudlici K br. 46/23 od 12.12.2023. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i izrečena mu je sudska opomena. Odlučeno je o troškovima krivičnog postupka i imovinskopravnom zahtevu oštećene, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Vranju 2Kž1 20/24 od 02.04.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Surudlici K br. 46/23 od 12.12.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Dragan Davitkov zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i u smislu odredbe člana 265. stav 1. ZKP odluči o troškovima krivičnog postupka.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer osim što se u pobijanoj pravnosnažnoj presudi prvostepenog suda navodi da je okrivljeni uvredio privatnu tužilju, ne navodi se konkretno u čemu se ogleda takvo vređanje i omalovažavanje, niti se navodi da je to učinjeno u nameri omalovažavanja časti i ugleda privatne tužilje. U navedenoj situaciji namera omalovažavanja iako nije eksplicitno sadržana u biću krivičnog dela uvreda ulazi u njen pojam i kao takva mora biti obuhvaćena izrekom presude. Kod nedostatka ovog bitnog subjektivnog elementa krivičnog dela, a to je da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da je učinjeno u nameri omalovažavanja, u takvom slučaju nema ni uvrede odnosno krivičnog dela iz člana 170. stav 1. KZ. Po stavu odbrane, u konkretnom slučaju, izreka pravnosnažne presude ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, jer su u izreci prvostepene presude navedene reči koje je okrivljeni navodno uputio privatnoj tužilji, ali da pri tome u izreci nije obuhvaćeno da su takve reči iznete u nameri omalovažavanja.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ čini onaj ko uvredi drugog.

Zaštitni objekat krivičnog dela uvrede je čast, kao i skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa shodno tome radnja izvršenja krivičnog dela u pitanju predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, a kojima se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tome, karakter tih radnji kao uvredljivih, ceni se sa stanovišta opšteusvojenih društvenih stavova i merila, kao i okolnosti pod kojima se događaj odigrao.

Članom 170. stav 4. KZ propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.

Prema tome, odredbom člana 170. stav 4. KZ predviđen je osnov isključenja postojanja navedenog krivičnog dela, pa ovo krivično delo neće postojati ukoliko su kumulativno ostvareni prethodno navedeni objektivni i subjektivni uslovi.

Shodno navedenom, za postojanje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ nije potrebno da postoji namera omalovažavanja već svest i volja da se izrazi nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Suprotna situacija, postoji kada je reč o slučajevima iz člana 170. stav 4. KZ, kada namera omalovažavanja, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvrede iz stava 1. ovog člana, prema stavu ovog suda, ulazi u njen pojam i kao takva mora biti obuhvaćena i izrekom presude.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog, datom u izreci prvostepene presude, naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to kako objektivne, u odnosu na radnju izvršenja, koja se u konkretnom slučaju sastoji u uvredi oštećene – privatne tužilje, pošto joj je okrivljeni uputio reči „da mi se držiš za ..., da se slikaš s moj ..., da ideš da mi okupaš ...“, a koje reči objektivno posmatrano predstavljaju uvredu, tj izjave omalovažavanja privatne tužilje i nepoštovanje njenog dostojanstva, a koje su kod privatne tužilje izazvale osećaj uvređenosti, tako i subjektivne koje se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Navedene uvredljive reči, prema izreci pobijane prvostepene presude, okrivljeni nije izneo u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, pa se suprotno navodima zahteva, po nalaženju ovoga suda, u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz 170. stav 4. KZ, iz kog razloga namera omalovažavanja ne mora ni biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim.

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na nepostojanje zakonskih obeležja predmetnog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored iznetog, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju obrazlaže navodima da je prvostepeni sud izrekom pobijane presude prekoračio optužbu, jer je u izreku uneo subjektivni element „sa umišljajem“ koji je bio izostavljen u činjeničnom opisu privatne tužbe precizirane na glavnom pretresu.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice – okrivljenog AA i na isto krivično delo - uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da su, u odnosu na okrivljenog bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datim u dispozitivu optužnog akta – privatne tužbe precizirane na glavnom pretresu dana 03.10.2023. godine.

U dispozitivu optužnog akta – privatne tužbe privatne tužilje BB od 19.04.2023. godine, precizirane 03.10.2023. godine, navedeno je da je okrivljeni dana 04.04.2023. godine privatnoj tužilji uputio reči uvrede na način bliže opisan u istom, te da je tom prilikom postupao u uračunljivom stanju, svestan da je njegovo delo zabranjeno pa isto i hteo.

Prema tome, time što je u izreku presude uneto da je okrivljeni kritičnom prilikom postupao sa „umišljajem“, prvostepeni sud je samo umišljaj terminološki drugačije označio, obzirom da je i u privatnoj tužbi označeno da je okrivljeni „hteo“ izvršenje krivičnog dela, da je bio svestan zabranjenosti istog.

Dakle, sud se navedenom izmenom u izreci presude kretao u okvirima optužnog akta, pri čemu okrivljeni nije oglašen krivim za teže delo, niti za veću kriminalnu količinu, niti stepen krivice, odnosno nije oglašen krivim za više kriminalnih aktivnosti i veću kriminalnu volju od one za koju je optužen, niti je navedena izmena izvršena na štetu okrivljenog. Na izneti način, okrivljeni nije doveden u nepovoljniji krivično procesni položaj.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužni akt zasniva, a iz kojih proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, pa su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, u preostalom delu, obrazlažući označene povrede zakona u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP navodima da je prvostepeni sud odgovornost okrivljenog zasnovao samo i isključivo na iskazu privatne tužilje, da su iskazi svedoka VV i GG kojima su potvrđeni iskazi tužilje i koje je sud prihvatio u celosti zasnovani samo na prepričavanju reči koje su oni kasnije čuli od same tužilje, ali ne iz njihovog neposrednog opažanja i slušanja. Dalje se navodi da prvostepeni sud nije kao izvesne utvrdio bitne činjenice na kojima se zasniva osuđujuća pravnosnažna presuda, te da je ostala sumnja da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje je oglašen krivim, jer u toku postupka nisu izvedeni pouzdani dokazi kojima bi se potkrepili navodi privatne tužbe.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, Vrhovni sud je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                          Predsednik veća – sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                    Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković