Protiv navedene drugostepene presude zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Filip Sofijanić, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i člana 440. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijanu presudu preinači ili da istu ukine i spise predmeta da vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažnu presudu protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude istakao da su osnovani navodi žalbe Osnovnog javnog tužioca u Somboru da je prvostepeni sud povredio krivični zakon, time što je okrivljenom izrekao uslovnu osudu imajući u vidu da je izmenama zakonske odredbe iz člana 66. stav 3. KZ, koje su stupile na pravnu snagu 01.12.2019. godine, predviđeno da se uslovna osuda ne može izreći ako nije proteklo više od pet godina od pravnosnažnosti osude, kojom je učiniocu izrečena kazna zatvora ili uslovna osuda za umišljajno krivično delo, pri čemu je drugostepeni sud zanemario činjenicu da je okrivljeni krivična dela koja mu se optužbom stavljaju na teret i za koja je osuđen pravnosnažnom presudom izvršio u vremenskom periodu od 11.07.2019. godine do 13.04.2020. godine, u kojoj situaciji je sud bio u obavezi da primeni zakon koji je najblaži za učinioca u smislu člana 5. stav 2. KZ, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, tako da drugostepeni sud nije pravilno primenio odredbe Krivičnog zakonika.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjuje kao neosnovane.

Prema odredbi člana 5. stav 1. Krivičnog zakonika, na učinioca krivičnog dela primenjuje se zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a odredbom stava 2. istog člana određeno je da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca.

Odredbom člana 66. stav 3. KZ, koja se primenjuje od 01.12.2019. godine („Sl. glasnik RS“, br.35/19), propisano je da se uslovna osuda ne može izreći ako nije proteklo više od pet godina od pravnosnažnosti osude kojom je učiniocu izrečena kazna zatvora ili uslovna osuda za umišljajno krivično delo.

Prema činjeničnom opisu krivičnih dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ, datom u izreci prvostepene presude, predmetna krivična dela su izvršena u vremenskom periodu od 11.07.2019. godine do 11.04.2021. godine. Kako je odredba člana 66. stav 3. KZ, koja predviđa zabranu izricanja uslovne osude, ako nije proteklo više od pet godina od pravnosnažnosti osude kojom je učiniocu izrečena kazna zatvora ili uslovna osuda za umišljajno krivično delo, stupila na snagu 01.12.2019. godine i stoga bila važeća u vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela, u periodu od 01.12.2019. do 11.04.2021. godine, to je, po oceni ovog suda, drugostepeni sud mogao njenom primenom preinačiti prvostepenu presudu u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, prilikom odlučivanja o žalbi javnog tužioca.

Stoga su ocenjeni kao neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog da je odredba člana 66. stav 3. KZ, pogrešno primenjena s pozivom na odredbu člana 5. stav 2. KZ, i da je time na štetu okrivljenog pobijanom pravnosnažnom presudom povređen zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Ostalim navodima zahteva kojima se ističe da je pravnosnažnom presudom utvrđeno da je okrivljeni svoju obavezu izdržavanja ispunio i da je stoga nepravilno preinačenje krivične sankcije od strane drugostepenog suda, branilac okrivljenog, iako se formalno poziva na povredu zakona iz člana 440. ZKP, po oceni ovog suda, u suštini ukazuje na nepravilnu odluku o krivičnoj sankciji, odnosno na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić