Istom presudom na osnovu člana 264. u vezi člana 261. ZKP okrivljeni su obavezani da plate sudu na ime paušala iznos od po 5.000,00 dinara svaki, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, te da naknade troškove krivičnog postupka, o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br.418/20 od 10.09.2020. godine, odbijene su kao neosnovane žalba Osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu, te žalbe branilaca okrivljenih AA, BB i VV, a presuda Osnovnog suda u Kragujevcu 7K br.117/18 od 29.11.2019. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okrivljenog AA – advokat Milan Vujin, zbog povrede zakona, ne navodeći konkretno o kojoj povredi zakona se radi, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe;

-branilac okrivljenog BB – advokat Predrag Maletić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 2. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje na povredu odredaba Ustava RS i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, kao i na povredu člana 16. stav 5. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

-branilac okrivljene VV – advokat Milanka Stevović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 2. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude u delu u kojem se odnosi na okrivljenu VV i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pred potpuno izmenjenim većem, ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih AA i VV, u delu u kojem se odnose na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP su neosnovani.

U vezi sa povredom zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Milana Vujina, ističe se da je za postojanje krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 1. KZ potrebno da se izrekom presude utvrdi da je nastupila imovinska šteta velikih razmera, odnosno da nije dovoljno samo navesti iznos nastupile štete, bez označavanja da se radi o šteti velikih razmera. Navodeći samo visinu nastupile štete, a ne utvrdivši izrekom presude da je to šteta velikih razmera, nižestepeni sudovi su primenili zakon koji u konkretnom slučaju nije mogao biti primenjen, odnosno da su pogrešno primenili odredabe člana 288. stav 1. KZ na štetu okrivljenog, obzirom da se u konkretnom slučaju radi o osnovnom obliku ovog krivičnog dela iz člana 278. stav 2. KZ, gde se predviđa samo opasnost po život i telo ljudi ili imovinu većeg obima, u odnosu na koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, isti navodi, sadržani u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, isticani su i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, pa kako je drugostepeni sud ove navode ocenio neosnovanim i u obrazloženju svoje presude, na strani 11 stav 3 i strani 12 stav prvi izneo jasne i dovoljne razloge zbog čega nalazi da se u konkretnom slučaju radi o šteti velikih razmera (u iznosu od 64.315.068,62 dinara) u smislu odredbe člana 288. stav 1. KZ, to Vrhovni kasacioni sud, prihvatajući u svemu ove razloge kao pravilne, na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

I po oceni ovoga suda, imajući u vidu da je u izreci pravnosnažne presude jasno navedeno da je postupanje okrivljenih rezultiralo imovinskom štetom u iznosu od 64.315.068,62 dinara, to je očigledno da se radi o šteti velikih razmera, odnosno o šteti koja prelazi iznos od 6.000.000,00 dinara (šestmiliona dinara) a kojim iznosom je prema stavu Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 17.04.2006. godine određen novčani iznos „štete velikih razmera“ kao obeležja krivičnog dela iz člana 288. stav 1. KZ. Dakle, nižestepeni sudovi su pravilno primenili Krivični zakonik kada su radnje okrivljenih pravno ocenili kao krivično delo iz člana 288. stav 1. u vezi člana 278. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a što znači da pravnosnažnom presudom nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) KZ, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu. Nedostatak preciznog navoda da šteta u iznosu od 64.315.068,62 dinara predstavlja „štetu velikih razmera“ može ukazivati na nerazumljivost izreke presude iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, a što ne predstavlja razlog zbog kojeg je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene VV ističe se da je okrivljena oglašena krivom kao „rukovodilac radne jedinice u kojoj se vrši zavarivanje“, prema članu 11. Uredbe o merama zaštite od požara pri izvođenju radova zavarivanja, rezanja i lemljenja, iz koje odredbe je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak, koji je drugostepeni sud u celini potvrdio, da je osuđena „rukovodilac radova“, obzirom da se rukovodilac radova definiše članom 8. stav 3. iste Uredbe, a na koji način su na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili krivični zakon.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene VV su, po oceni ovoga suda, neosnovani. Ovo stoga što su identični navodi isticani i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, pa kako je drugostepeni sud ove žalbene navode ocenio neosnovanim i o tome u obrazloženju svoje odluke na strani 11 stav 2 izneo jasne i dovoljne razloge zbog čega nalazi da je okrivljena postupala u svojstvu odgovornog lica, imajući u vidu da je prvostepeni sud na strani 34 poslednji stav i strani 35 stav 1 svoje presude o tome izneo dovoljne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, upućuje.

Po oceni ovoga suda, i prvostepeni i drugostepeni sud su na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili krivični zakon, imajući u vidu član 11. Uredbe o merama zaštite od požara pri izvođenju radova zavarivanja, rezanja i lemljenja, kojom je propisano da za bezbedno izvođenje zavarivanja u pogledu zaštite od požara i eksplozija, neposredno odgovaraju izvođač radova, rukovodilac radova i rukovodilac službe za zaštitu od požara, organizacije udruženog rada i druge samoupravne organizacije i zajednice na čijem se objektu izvodi zavarivanje. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je okrivljena VV bila rukovodilac organizacione celine –radne jedinice u kojoj se vrši ..., preduzeća AD „GG“, to su po oceni ovoga suda nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbu člana 11. navedene Uredbe u odnosu na okrivljenu.

Član 8. iste Uredbe, na koju se branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti poziva, odnosi se na sadržinu zahteva za izdavanje odobrenja za zavarivanje i sadržinu odobrenja za zavarivanje i produženje važnosti odobrenja u slučajevima kada važnost odobrenja istakne, te se svakako ne može odnositi na status okrivljene VV u konkretnom slučaju, niti na njeno svojstvo rukovodioca radova.

Stoga je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene VV – advokata Milanke Stevović u delu u kojem se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP odbijen kao neosnovan.

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih AA i VV u ostalom delu, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB u celini, odbačeni su iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ovog Zakonika mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav. 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1) član 439. tačka 1) do 3) i član 441. st. 3. i 4. ZKP, učinjenih u postupku pred prvostepenim i pred apelacionim (drugostepenim) sudom.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U preostalom delu, branilac okrivljenog AA - advokat Milan Vujin ističe da u radnjama okrivljenog nema objektivnih elemenata predmetnog krivičnog dela, zbog kog je okrivljeni oglašen krivim, što bi predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Međutim, s tim u vezi ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima nižestepenih sudova, odnosno ukazuje se na povredu odredaba člana 440. ZKP koja u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja razlog zbog kog je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca, zbog povrede zakona, pa je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljene AA – advokat Milanka Stevović u preostalom delu zahteva ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, i s tim u vezi navodi da je pravnosnažna presuda zasnovana na dokazu na kome se nije mogla zasnovati – na nalazu i mišljenju Komisije veštaka i izjašnjenju veštaka Miloša Vukadinovića na glavnom pretresu, koji su zasnovani na pretpostavkama, obzirom da pri izradi nalaza nisu imali zapisnik o pregledu mesta požara. Kako se izloženim navodima zahteva u suštini osporava nalaz i mišljenje Komisije veštaka i osporava kompententnost i stručnost veštaka Miloša Vukadinovića, što ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, to je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB – advokata Predraga Maletića, kao razlog podnošenja zahteva, ističe se da su nižestepenim presudama grubo povređena osnovana ustavna prava okrivljenog i član 6. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno pravo okrivljenog na pravično suđenje. Međutim, kako branilac okrivljenog uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojima je utvrđeno da je okrivljenom povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom Republike Srbije ili Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to je podneti zahtev u ovom delu odbačen, jer nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Istim zahtevom ukazuje se i na nerazumljivost izreke presude, odnosno na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, te na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, ukazivanjem da provera mera zaštite i mogućnost prodora varnica nije bila u nadležnosti okrivljenog, već je to bila obaveza rukovodioca radova, odnosno okrivljenog AA. Nadalje, zahtevom se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP isticanjem da sud u presudi nije naveo koje su to konkretno bile obaveze okrivljenog BB u konkretnom slučaju, a sledstveno tome i koje propuste je napravio, zatim da prvostepeni sud nije razgraničio obaveze za svakog od okrivljenih, niti je naveo konkretne propuste okrivljenog već propuste za koje ne odgovara, jer nisu u njegovoj nadležnosti. Zahtevom se osporava i kredibilitet veštaka Miloša Vukadinovića i ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 124. ZKP, jer je sud odbio predlog odbrane da se ponovi veštačenje na okolnost uzroka požara, zbog čega je prema stavu branioca učinjena i povreda odredaba člana 16. stav 5. ZKP.

Kako navedene povrede u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB – advokata Predraga Maletića u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP u delu u kojem su zahtevi odbijeni kao neosnovani, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 484. i člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem su zahtevi odbačeni kao nedozvoljeni, odnosno zbog toga što nemaju zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                             Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić