Pored toga okrivljeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka i sudski paušal, određene u izreci presude, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 219/22 od 29.04.2022. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Drugog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, kao i žalba branioca okrivljenog AA, a presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu K 553/21 od 09.02.2022. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli branioci okrivljenog AA, advokat Srđan Vidović i advokat Kristina Anđelković, u smislu odredbe člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, te pravnosnažne presude u celini ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe za navedeno krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branioci okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnose zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodeći da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo. Prema navodima zahteva, u konkretnom slučaju ne stiču se zakonska obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ jer nije ostvarena posledica krivičnog dela u vidu povrede dostojanstva oštećene u sferi polnog života, kao ni postojanje straha kod oštećene. Pored toga branioci ističu da kod okrivljenog nije postojao umišljaj, kao i da tokom postupka nije dokazano postojanje radnje izvršenja ovog krivičnog dela, jer iz opisa radnje iz izreke presude stoji da je okrivljeni bio bez donjeg veša, što tokom postupka nije utvrđeno, a nije dokazano ni da je okrivljeni oštećenu verbalno uznemiravao na način opisan u pobijanim pravnosnažnim presudama.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko polno uznemirava drugo lice. Stavom 2. istog člana je propisana strožija kazna ukoliko je navedeno delo učinjeno prema maloletnom licu. Prema stavu 3. istog člana, polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

Shodno citiranim zakonskim odredbama, radnju izvršenja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a KZ predstavlja bilo koja radnja usmerena na povredu dostojanstva žrtve u sferi polnog života, bilo da je došlo do povrede dostojanstva žrtve u sferi polnog života ili da do takve povrede nije došlo, ali da je radnja izvršenja preduzeta u cilju da do takve povrede dođe. Pri tome, da bi delo bilo svršeno nije dovoljno samo da se preduzme ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu polnog morala žrtve, već je potrebno da se zbog takvog ponašanja kod žrtve javi strah ili da zbog takvog ponašanja učinioca socijalno okruženje žrtve postane neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo.

Iz izreke pobijane prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni AA, u vreme i na mestu bliže opisanim u izreci presude, u stanju uračunljivosti, svestan svog dela i njegove zabranjenosti, čije je izvršenje hteo, polno uznemirio maloletno lice – ošt.BB, na taj način što je dok se ista vraćala kući i kada je sišla niz stepenice, kroz otvoren prozor vozila na strani suvozača, sedeći u parkiranom vozilu poluobučen, u majici, bez gaća, pitao oštećenu gde se nalazi Dom zdravlja, VMA i Hitna pomoć, a zatim joj rekao da mu treba pomoć jer će uskoro da sv..ši, pitajući je da li je to nekada videla, zbog čega se ona uplašila i otrčala kući.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, suprotno tvrdnjama branilaca, opisane radnje koje je okrivljeni AA preduzeo i za koje je oglašen krivim sadrže sva zakonska obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ i to kako u pogledu objektivnih obeležja odnosno radnji polnog uznemiravanja koje je preduzeo okrivljeni, tako i u pogledu subjektivnih obeležja koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog za izvršenje krivičnog dela, koji uključuje i svest o zabranjenosti dela.

Pri tom, Vrhovni kasacioni sud nalazi, da iako u izreci presude nije izričito naveden zakonski tekst, da je ponašanje okrivljenog imalo za cilj ili je predstavljalo povredu dostojanstva oštećene u sferi njenog polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, suštinski iz činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci presude, jasno proizilaze svi elementi upravo takvog fizičkog ponašanja okrivljenog. Ovo iz razloga što opisano fizičko ponašanje okrivljenog iz izreke, odnosno da je sedeći na mestu suvozača u parkiranom vozilu poluobučen, u majici, bez gaća, pitao oštećenu gde se nalazi Dom zdravlja, VMA i Hitna pomoć, a zatim joj rekao da mu treba pomoć jer će uskoro da sv..ši, pitajući je da li je to nekada videla, upravo predstavlja povredu dostojanstva oštećene u sferi njenog polnog života, posebno imajući u vidu uzrast lica prema kome su te radnje izvršene, a koja je imala 11 godina i koje je po uzrastu u fazi sazrevanja što se tiče oblasti polnog života i koja ima informacije o tome šta znače određena ponašanja i određeni termini u oblasti seksualnosti, a koje ponašanje okrivljenog je upravo zbog toga izazvalo strah koji je žrtva pokazala “zbog čega se ona uplašila i otrčala kući“ i time stvorilo ponižavajuće i uvredljivo okruženje, pa izreka prvostepene presude, po oceni ovog suda, sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ.

Pored toga, branioci okrivljenog u obrazloženju zahteva za zaštitu zakonitosti ističu primedbe u pogledu psihološkog veštačenja oštećene, navodeći da se veštak u svom nalazu i mišljenju nije izjašnjavala u pogledu posledica koje je kritični događaj ostavio na oštećenu, već samo u vezi sposobnosti oštećene da bude ispitana kao svedok. Osim toga, branioci interpretiraju i daju analizu iskaza svedoka VV, majke oštećene, iz čega izvode sopstvene zaključke da li je kritični događaj u konkretnom slučaju mogao izazvati povredu dostojanstva u sferi polnog života kod oštećene. Branioci osporavaju činjenična utvrđenja nižestepenih sudova, navodima da okrivljeni nije znao da će oštećena proći tim stepenicama, te da se nije zaustavio u nameri da je polno uznemirava. Pored toga, ističu da je kod okrivljenog postojala bolest, čiji simptomi utiču ne samo na fizičko već i psihološko stanje okrivljenog, te impulsivno reagovanje, a da tokom postupka nisu cenjeni pisani dokazi koje je odbrana dostavila. Osim toga, branioci u obrazloženju zahteva iznose sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i izvode sopstvene zaključke da je u konkretnoj situaciji okrivljeni sedeo i da bez rekonstrukcije događaja nije bilo moguće utvrditi da li je oštećena mogla da vidi struk ili noge okrivljenog, imajući u vidu visinu ograde, kontejnera i automobila, odnosno donji deo tela i polni organ okrivljenog. Iznetim navodima branioci pravnosnažnu presudu pobijaju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno povrede zakona iz člana 440. ZKP. Kako navedena povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog koga je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, te se Vrhovni kasacioni sud u ocenu istih nije upuštao.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, advokata Srđana Vidovića i Kristine Anđelković, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav.1 ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić