Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je donošenjem pobijanih rešenja Višeg suda u Prokuplju, učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, jer smatra da je sud prilikom odlučivanja o troškovima krivičnog postupka u odnosu na krivično delo teško ubistvo iz člana 114. tačka 4. KZ, pravilno obračunao samo troškove koji se odnose na ime sastavljanja četiri žalbe protiv rešenja o produženju pritvora u iznosu od po 60.000,00 dinara, a da je pogrešio kada u delu troškova krivičnog postupka, vezanih za krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ, nije priznao troškove za sastavljanje dve žalbe izjavljene protiv presuda Višeg suda u Prokuplju K 45/13 od 19.05.2014. godine i K 24/15 od 04.12.2015. godine, kao i kada u pogledu troškova vezanih za izjavljivanje žalbe protiv rešenja Višeg suda u Prokuplju K 24/15 od 02.11.2016. godine, nije ni odlučio, iako je navedeno rešenje presudom Vrhovnog kasacionog suda ukinuto. Takođe, branilac smatra da se ne može prihvatiti stav suda, da se braniocu ne priznaju troškovi na ime prisustva ročištima i sednicama veća održanim pred apelacionim sudom, kao i da je u pogledu pisanja zahteva za zaštitu zakonitosti od 19.12.2016. godine, u odnosu na krivično delo razbojništvo, sud morao braniocu priznati trošak u iznosu od 60.000,00 dinara, a ne od 45.000,00 dinara, kako je to određeno pobijanim rešenjima.

Odredbom člana 482. stav 1. ZKP, propisano je da protiv pravnosnažne odluke javnog tužioca ili suda ili zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju, ovlašćeno lice može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti pod uslovima propisanim u tom zakoniku.

Odredbom člana 483. stav 1. ZKP je propisano da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, dok je u stavu 2. istog člana predviđeno da Republički javni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti kako na štetu, tako i u korist okrivljenog, a u stavu 3. istog člana je propisano da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca.

Shodno citiranim zakonskim odredbama, branilac okrivljenog, spada u krug lica ovlašćenih za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ali isključivo kada zahtev podnosi u korist okrivljenog, odnosno u ime i za račun okrivljenog.

Kako je u konkretnom slučaju, izabrani branilac okrivljenog AA, advokat Peko Obradović, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo u pogledu sopstvenih troškova, jer je stavom 3. pobijajućeg rešenja naložena isplata troškova braniocu, nevezano za troškove okrivljenog, tj. kako je predmetni zahtev podneo isključivo u svoje ime i za svoj račun, a ne u ime i za račun okrivljenog, to se po nalaženju ovog suda, isti ne može smatrati licem ovlašćenim za podnošenje predmetnog zahteva u smislu člana 483. ZKP, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud isti zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 483. ZKP, doneo odluku kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                           Predsednik veća -sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić