Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, koga nije obavestio o sednici veća kao ni branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog Z.J. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je nižestepenim presudama na štetu okrivljenog povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer delo za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom nije krivično delo, sa obrazloženjem da okrivljeni nije imao nameru da postupajući na opisani način prema oštećenoj zadovolji svoj seksualni nagon.

Krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. KZ, čini onaj ko pod uslovima iz člana 178. stav 1. i 2, člana 189. stav 1. i člana 181. st.1. i 2. Krivičnog zakonika, izvrši neku drugu polnu radnju.

Iz činjeničnog opisa radnje okrivljenog datog u izreci prvostepene presude, po nalaženju ovog suda, proizlaze sva zakonska obeležja krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. KZ u vezi krivičnog dela iz člana 178. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, jer je okrivljeni u uračunljivom stanju, svestan da je njegovo delo zabranjeno, radi zadovoljenja polnog nagona upotrebom fizičke sile izvršio nedozvoljene polne radnje prema oštećenoj na način opisan u izreci prvostepene presude, pri čemu je bio svestan svoje radnje, hteo njeno izvršenje i nastupanje zabranjene posledice.

Iz iznetog proizlazi da nižestepeni sudovi nisu na štetu okrivljenog Z.J. povredili krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, u pitanju da li je delo za koje je okrivljeni oglašen krivim, krivično delo, pa je zahtev branioca okrivljenog u odnosu na ovu povredu zakona ocenjen kao neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili odredbu člana 508. u vezi člana 88. ZKP, kojima je propisano da je organ postupka dužan da u situaciji kada osuđeni prizna da je učinio krivično delo, i dalje prikuplja dokaze o učiniocu i krivičnom delu, samo ako postoji osnovana sumnja u istinitost priznanja, ili je isto protivurečno i u suprotnosti sa drugim dokazima. Imajući u vidu da citirane odredbe Zakonika o krivičnom postupku, članom 485. stav 4. ZKP nisu propisane kao dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, to je zahtev branioca okrivljenog u pogledu iznetih navoda ocenjen kao nedozvoljen.

Što se tiče navoda branioca okrivljenog da je u konkretnom slučaju obavljeno veštačenje od strane veštaka saobraćajne struke, te da se u spisima predmeta nalazi tahograf za autobus kojim je upravljao okrivljeni iz koga jasno proizlazi da je autobus sve vreme bio u pokretu tako da je nemoguće da je okrivljeni radnje opisane u izreci prvostepene presude preduzeo dok se autobus kretao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se istima pravnosnažna presuda osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja koje se ne može pobijati ovim vanrednim pravnim lekom u smislu člana 485. stav 4. ZKP, pa je zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih navoda Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                         Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                       Janko Lazarević,s.r.