Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 465/16 od 28.04.2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene D.V., a presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K 1729/15 od 02.02.2016. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti su blagovremeno podneli branioci krivljene D.V., advokati V.G. i S.S., u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, a sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak ili da preinači pobijane presude tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljene smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branioci okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističu da je pobijanim presudama povređen krivični zakon u smislu člana 439. tačka 2) ZKP i u vezi sa tim navode da okrivljena D.V. kao direktor gimnazije nije službeno lice u smislu člana 112. stav 3. Krivičnog zakonika, jer je ona na mesto direktora izabrana odlukom privremenog školskog odbora T. B. gimnazije, a okolnost da je ministar dao saglasnost na ovu odluku ništa u suštini ne menja. U vezi sa iznetim branioci smatraju da okrivljena može jedino imati svojstvo odgovornog lica u smislu člana 234. Krivičnog zakonika. Pored toga, u zahtevu se ističe da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je N.M.B. postupala u svemu prema ugovoru i održala časove za koje je plaćena, tako da se ne može govoriti da je okrivljena D.V. istoj pribavila protivpravnu imovinsku korist iz člana 359. KZ.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pobijane prvostepene presude, proizilaze sva subjektivna i objektivna obeležja bića krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, odnosno proizilazi da je okrivljena D.V. kritičnom prilikom pri čemu je mogla da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, bila svesna svog dela čije je izvršenje htela i bila svesna zabranjenosti svog dela, kao službeno lice i to direktor T. B. gimnazije iskorišćavanjem svog službenog položaja, drugom pribavila imovinsku korist u iznosu preko 450.000,00 dinara, na taj način što je kao službeno lice 03.09.2012. godine zaključila Ugovor o radu na određeno vreme sa N.M.B., a 09.07.2013. godine Ugovor o radu na nedoređeno vreme po sprovedenom konkursu za radno mesto nastavnik sociologije na italijanskom jeziku iako je okrivljena znala da N.M.B. u pogledu obrazovnog profila ne ispunjava uslove predviđene Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta za radno mesto nastavnik sociologije, kao i da N.M.B. nema završeni odgovarajući fakultet za to mesto i ne poseduje potrebnu licencu za rad predviđenu Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Pravilnikom, te da samim tim nije mogla biti primljena u radni odnos a pogotovo ne u statusu nastavnika, a čime je okrivljena pribavila imovinsku korist N.M.B., na ime bruto zarade ukupan iznos od 527.023,33 dinara kao i 102.052,08 dinara na ime troškova prevoza, a na štetu budžeta Republike Srbije.

Polazeći od navedenog, po oceni ovog suda, neosnovani su navodi branilaca okrivljene da se u konkretnom slučaju može raditi samo o krivičnom delu zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. Krivičnog zakonika, budući da iz izreke pobijane prvostepene presude jasno proizilazi da je okrivljena kao službeno lice iskorišćavanjem svog službenog položaja drugome pribavila imovinsku korist u iznosu preko 450.000,00 dinara. S tim što, po nalaženju ovog suda, okrivljena je kao direktor škole upravo lice u ustanovi kojem je povereno vršenje javnih ovlašćenja i koje odlučuje o pravima i obavezama ili interesima fizičkih ili pravnih lica, te se u tom smislu na osnovu člana 112. stav 3. tačka 3) Krivičnog zakonika smatra službenim licem, zbog čega su navodi iz zahteva branilaca okrivljene da okrivljena kao direktor škole nema svojstvo službenog lica, od strane ovog suda, ocenjeni kao neosnovani.

Pored toga, po nalaženju ovog suda, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da u konkretnom slučaju nije ostvarena „protivpravna“ imovinska korist, imajući najpre u vidu da je za izvršenje krivičnog dela iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. KZ potrebno da se pribavi imovinska korist u iznosu preko 450.000,00 dinara, a što proizilazi iz izreke pobijane prvostepene presude (da je okrivljena iskorišćavanjem svog službenog položaja, drugom pribavila imovinsku korist u iznosu preko 450.000,00 dinara), pri čemu, po nalaženju ovog suda, sama činjenica da je okrivljena svojim radnjama za koje je oglašena krivom omogućila N.M.B. da radi na radnom mestu za koje nije ispunjavala uslove i na taj način ostvaruje zaradu, jasno ukazuje na to da je okrivljena N.M.B. pribavila imovinsku korist.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) Krivičnog zakonika.

Branioci okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističu da su pobijane presude zbog konfuzije u razlozima o činjeničnim i pravnim pitanjima nerazumljive u smislu člana 438. stav 1. tačka 11) Zakonika o krivičnom postupku.

Kako član 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branilaca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                                 Janko Lazarević,s.r.