Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, pa je održao sednicu veća o kojoj shodno članu 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu branioca okrivljenog, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u delu kojim se ukazuje na učinjenu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u preostalom delu zahtev nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti najpre ukazao da u činjeničnom opisu izreke pobijane presude nije naveden subjektivni elemenat krivičnog dela – krivica, pa samim tim nema ni krivičnog dela jer shodno odredbi člana 14. stav 2. Krivičnog zakonika, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom, nema krivičnog dela ukoliko je isključena krivica. Samim tim, po navodima branioca, kako u pobijanoj presudi ni u izreci, ni u obrazloženju prvostepeni sud uopšte nije utvrdio vinost okrivljenog, odnosno kakav je psihički odnos okrivljenog prema delu bio, a što je bitno obeležje svakog krivičnog dela, te kako se u izreci, pa ni u obrazloženju ne navodi da li je okrivljeni kritičnom prilikom postupao sa umišljajem ili iz nehata, samim tim po navodima branioca nema ni krivičnog dela u konkretnom slučaju.

Krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika čini lice koje drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši a da je takvu povredu naneo oružjem, opasnim oruđem ili drugim sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši.

Iz spisa predmeta poizilazi da je okrivljeni AA „u stanju smanjene sposobnosti da shvati značaj svoga dela, da upravlja svojim postupcima i da je njegovo delo zabranjeno, usled teškog stepena alkoholisanosti sa 2,71 mg/ml alkohola u krvi, nožem koji predstavlja opasno oruđe podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, naneo oštećenom BB, laku telesnu povredu, na taj način što je sa nožem u ruci prišao automobilu u kom je sedeo oštećeni i nakon kraće verbalne rasprave sa nožem naneo oštećenom laku telesnu povredu u vidu ubodne rane sa zadnje leve strane grudnog koša“.

Članom 25. Krivičnog zakonika propisano je da je krivično delo učinjeno sa umišljajem kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo, pa je na to pristao.

Imajući u vidu navedeno, iz činjeničnog opisa radnje proizilazi da su jasno opredeljene sve objektivne činjenice i okolnosti u vezi obeležja ovog krivičnog dela. Po pitanju ukazivanja branioca okrivljenog da u izreci presude nedostaje umišljaj okrivljenog da oštećenog lako telesno povredi (subjektivni element krivičnog dela), ovaj sud nalazi da stoji činjenica iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da u izreci pravnosnažne presude nije formulisan zakonski tekst umišljaja (da je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje). Međutim, umišljajno postupanje okrivljenog proizilazi iz samog činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela u izreci pravnosnažne presude, u delu gde je opredeljeno da je okrivljeni „... sa nožem u ruci prišao automobilu u kome je sedeo oštećeni i nakon kraće verbalne rasprave sa nožem naneo oštećenom laku telesnu povredu u vidu ubodne rane sa zadnje leve strane grudnog koša ...“, ukazuje da je okrivljeni očigledno bio svestan svog dela i hteo je njegovo izvršenje, jer time što je poneo nož u ruci, a potom prišao oštećenom i naneo mu laku telesnu povredu bez sumnje je iskazao volju i svest.

Iz iznetih razloga, suprotni navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjeni su kao neosnovani.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac je takođe ukazao i na učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koja povreda se ogleda u tome što između optužbe i pobijane presude ne postoji identitet, jer je sud u činjenični opis izreke uneo činjenice koje optužni akt ne sadrži, a od kojih direktno zavisi primena materijalnog prava. Naime, prvostepeni sud je u izreci presude dodao „usled teškog stepena alkoholisanosti od 2,71 mg/ml alkohola u krvi...“ a koje činjenice se ne navode u optužnom aktu tužioca i na taj način što je umesto uračunljivosti navedena bitno smanjena uračunljivost.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljenom optužnim aktom Osnovnog javnog tužioca u Bečeju KT 464/18 od 30.09.2019. godine stavljeno na teret krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ tako što je „sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela, čije izvršenje je hteo, oštećenom BB naneo nožem, a koje sredstvo je podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, laku telesnu povredu...“. Nakon toga, prvostepeni sud je na osnovu pribavljenog medicinsko psihijatrijskog veštačenja okrivljenog AA, iz koga je utvrdio da je u vreme izvršenja dela koje mu je stavljeno na teret dana 16.09.2018. godine okrivljeni bio alkoholisan i to u teškom stepenu alkoholisanosti, te činjenice uneo u izreku presude.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, između optužbe i presude mora da postoji identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu i to dodavanjem veće kriminalne aktivnosti i volje okrivljenom kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, po nalaženju ovoga suda, činjenični opis u izreci presude Osnovnog suda u Bečeju ostao je u granicama činjeničnog opisa iz optužnog akta, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, te nije povređen identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog, jer je osnovni sud na osnovu veštačenja i utvrđene teške alkoholisanosti kod okrivljenog, u presudu stavio kao utvrđenu činjenicu da je tom prilikom bio u alkoholisanom stanju koje je takvog stepena alkoholisanosti da bi smanjilo njegovu sposobnost da shavati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, a čime se umanjuje kriminalna volja okrivljenog u pogledu sposobnosti shvatanja značaja dela i upravljanja postupcima. Zbog čega nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP na koju se neosnovano zahtevom ukazuje.

Dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje se da drugostepeni sud nije ispitao žalbene navode odbrane u pogledu nenavođenja vinosti u izreci presude, već je samo paušalno konstatovao da je prvostepeni sud doneo pravilnu odluku i utvrdio da se u radnjama okrivljenog stiču sva objektivna i subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, na koji način ukazuje na povredu zakona iz člana 460. ZKP.

Osim toga, branilac je u podnetom zahtevu ukazao i na činjenicu da je prvostepeni sud u celosti prihvatio iskaz svedoka oštećenog, te utvrdio da je oštećeni kritičnom prilikom prvi započeo da vređa suprugu okrivljenog, što je predstavljalo i povod za kritični događaj, pa kako je vređanjem oštećenog okrivljeni bio isprovociran to je sud propustio da mu tu okolnost ceni kao olakšavajuću i da mu kaznu ublaži, na koji način branilac suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP taksativno su nabrojane povrede zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom, a koje predstavljaju razloge zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti –član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede odredbe iz člana 460. ZKP i člana 441. stav 1. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti u tim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                      Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                           Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić