Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog AA, advokat Danica Šulović Živković, podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) do 9) i stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) do 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno suđenje ili da iste preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), 438. stav 1. tačka 9) i 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati. Kao nezakonit dokaz branilac, najpre, označava izveštaj Banke ... od 03.06.2020. godine, koji je, po stavu odbrane, pribavljen suprotno odredbi člana 144. ZKP, kojom je propisano da javni tužilac, ako su ispunjeni uslovi iz člana 143. stav 1. tog zakonika, može narediti banci ili drugoj finansijskoj organizaciji da mu u određenom roku dostavi podatke o računima koje osumnjičeni ima ili kontroliše i sredstvima koja na njima drži. Prema tome, kako se ova dokazna radnja sprovodi na osnovu naredbe javnog tužioca, koje nema u predmetu, a ne po zahtevu policije, to je navedeni izveštaj po načinu pribavljanja nezakonit dokaz koji nije mogao biti korišćen u krivičnom postupku. Nadalje, branilac nezakonitim dokazom smatra i izveštaj o forenzičkom pregledu lica mesta PU Požarevac, Odseka za operativnu forenziku Kt 604-1445/2019 od 09.12.2019. godine, kada je bez naredbe suda izvršeno fotografisanje poruka na mobilnom telefonu VV, iako je ista neophodna za preduzimanje ove dokazne radnje, s obzirom da je u pitanju pretresanje uređaja za automatsku obradu podataka i opreme, u koje spada i mobilni telefon. U vezi sa tim branilac osporava stanovište drugostepenog suda, da radnja fotografisanja mobilnog telefona predstavlja uviđaj, a ne pretres, pozivajući se na presudu istog suda Kž1 110/19 od 14.03.2019. godine, u kojoj je zauzeto suprotno stanovište.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je PU Požarevac, postupajući po zahtevu Osnovnog javnog tužioca u Velikom Gradištu Kt 10/20 od 19.05.2020. godine, dana 27.05.2020. godine od Banke ... zahtevala dostavljanje dokumentacije – izvoda iz prometa sredstava klijenta, koji kod te banke ima otvorene račune označenih brojeva, povodom kog zahteva je PU Požarevac dostavljen izveštaj od 03.06.2020. godine, koji je priložen uz krivičnu prijavu podnetu protiv okrivljenog Osnovnom javnom tužiocu u Velikom Gradištu.

Imajući u vidu navedeno, PU Požarevac je pribavila navedeni izveštaj Banke ... postupajući po zahtevu javnog tužioca i to u predistražnom postupku, a u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 286. ZKP, čija je osnovna svrha otkrivanje izvršioca, te otkrivanje i obezbeđivanje dokaza i pribavljanje podataka i obaveštenja, koji mogu biti od koristi u daljem toku postupka.

Dakle, ovlašćena službena lica policije u konkretnom slučaju nisu pribavljala podatke od banke primenom posebne dokazne radnje provera računa i sumnjivih transakcija, u smislu člana 143. i 144. ZKP, već su preduzimali radnje u skladu sa svojim ovlašćenjima propisnim članom 286. ZKP, za koje postupanje, nasuprot navodima zahteva, nije neophodna naredba javnog tužioca.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP, propisano je da je „isprava“ svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenice koja se utvrđuje u postupku (član 83. stav 1. i 2).

Odredbom člana 138. stav 1. ZKP, propisano je da se dokazivanje ispravom vrši čitanjem, gledanjem, slušanjem ili uvidom u sadržaj isprave na drugi način.

Odredbom člana 139. stav 1. ZKP, određeno je da ispravu po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka pribavlja organ postupka ili podnose stranke po pravilu, u originalu.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, te da izveštaj Banke ... od 03.06.2020. godine, shodno odredbi člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP, predstavlja ispravu izdatu od strane pravnog lica, a u okviru njegovih ovlašćenja, to je isti kao takav podoban da služi kao dokaz u krivičnom postupku.

Dalje, iz spisa predmeta i to zapisnika o glavnom pretresu od 12.08.2022. godine, proizlazi da je prvostepeni sud ovaj dokaz izveo čitanjem što je u smislu odredbe člana 138. stav 1. ZKP, predviđeno kao jedan od načina na koji se vrši dokazivanje ispravom, pri čemu je ovaj dokaz pribavljen tako što ga je Osnovni javni tužilac u Velikom Gradištu podneo sudu uz optužni predlog Kt 10/20 od 09.10.2020. godine, što je shodno odredbi člana 139. stav 1. ZKP, jedan od načina na koji se pribavlja isprava.

Imajući u vidu navedeno, izveštaj Banke ... od 03.06.2020. godine je i sam po sebi i po načinu pribavljanja zakonit dokaz na kome se može zasnivati presuda, iz kojih razloga su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, ocenjeni kao neosnovani.

Nadalje, okolnosti iznete u zahtevu za zaštitu zakonitosti u pogledu nezakonitosti izveštaja o forenzičkom pregledu lica mesta PU Požarevac, odbrana okrivljenog je isticala i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je te žalbene navode ocenio kao neosnovane i na strani 3, u petom stavu obrazloženja presude dao jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni sud prihvata i, u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Pored iznetog, branilac ukazuje na nezakonitost izveštaja o forenzičkom pregledu lica mesta PU Požarevac i navodima kojima ističe razlike između fotografija u tom izveštaju, odnosno prepiske zabeležene prilikom pretresa mobilnog telefona i fotografija, koje su priložene uz krivičnu prijavu, što, prema stavu odbrane, ukazuje da je reč o dokazima koji nisu verodostojni. Vrhovni sud nalazi da branilac okrivljenog iznetim navodima zahteva osporava dokaznu vrednost izveštaja o forenzičkom pregledu lica mesta i zapisnika o pretresanju opreme na kojoj se čuvaju elektronski zapisi Odseka za operativnu forenziku, čime ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, iz kog razloga ovi navodi nisu bili predmet ocene Vrhovnog suda povodom zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac ukazuje i navodima da je zapisnik o pretresanju opreme na kojoj se čuvaju elektronski zapisi nezakonit dokaz. U vezi sa tim branilac u zahtevu ističe da su neosnovani navodi suda da je radnja pretresanja izvršena po naredbi Kppr 57/2020 od 20.07.2020. godine, a ne po naredbi Kppr 48/2020 od 30.06.2020. godine, jer naredba Kppr 57/2020, po kojoj je pretres navodno preduzet, nije postojala u spisima predmeta, već se prvi put spominje na glavnom pretresu. Kako je pretres, prema navodima zahteva, preduzet na osnovu naredbe Kppr 48/2020, to je isti sproveden po proteku roka od 8 dana od dana izdavanja naredbe.

Vrhovni sud nalazi da branilac okrivljenog iznetim navodima zahteva osporava činjenicu po kojoj naredbi je obavljeno pretresanje opreme na kojoj se čuvaju elektronski zapisi, koja činjenica je bila predmet razmatranja i utvrđivanja od strane prvostepenog suda. Stoga je očigledno da branilac iznetim navodima zahteva, iako se formalno poziva na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, koja nije predmet ocene od strane Vrhovnog suda povodom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, dalje, navodi, da je u izreci presude označeno da je okrivljeni „i prilikom susreta sa oštećenim“, zahtevao novac, koji navodi nisu bili sadržani u optužnom aktu javnog tužioca, pa je na navedeni način, po stavu odbrane, optužba prekoračena, na štetu okrivljenog.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP, presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici, a odredbom stava 2. istog člana propisano je da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi proizlazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama onih činjenica i okolnostima na kojima se optužba zasniva, dok zakon ne zahteva identitet u pogledu pravne ocene dela.

U konkretnom slučaju, pobijanom pravnosnažnom presudom, sud nije povredio subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog, jer je okrivljeni oglašen krivim za identične radnje koje su mu stavljene na teret optužnim aktom javnog tužioca, a navedenom izmenom činjeničnog opisa dela iz optužnog akta sud je samo bliže opisao način zahtevanja novca okrivljenog od oštećenog, čime je izreku presude upodobio sa činjeničnim stanjem utvrđenim u toku postupka na osnovu dokaza izvedenog na glavnom pretresu – iskaza oštećenog, što je bio ovlašćen da učini.

Dakle, kako je činjenični opis u izreci presude ostao u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela ucena u pokušaju iz člana 215. stav 1. u vezi člana 30. KZ, zbog kog je okrivljeni i oglašen krivim, to su po oceni ovog suda, ocenjeni kao neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pobijana pravnosnažna presuda doneta uz učinjenu povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koju obrazlaže navodima da izreka prvostepene presude ne sadrži potpun opis radnje izvršenja, jer u istoj ne postoji umišljaj, kao osnovni element bića krivičnog dela, niti je konkretizovano u čemu se sastoji pretnja, već je samo označeno da je okrivljeni pretio oštećenom da će „otkriti nešto“, uz paušalne navode da će izneti navodne nepravilnosti u radu oštećenog kao ... i ... Opštine ..., saradnika Opštinske uprave i direktora javnih preduzeća.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Prema činjeničnom opisu krivičnog dela datom u izreci prvostepene presude okrivljeni je u vreme i na mestu označenom u izreci presude, svestan svog dela i da je isto zabranjeno, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, pretnjom da će otkriti nešto što bi škodilo njegovoj časti i ugledu, pokušao da prinudi oštećenog BB, kao ... opštine ..., da mu na štetu svoje imovine, uplati tačno neutvrđen novčani iznos, na taj način što je prilikom susreta sa oštećenim, a zatim i preko „Viber“ aplikacije, sa označenog broja telefona pozvao oštećenog na mobilni telefon, a nakon toga pozivao i slao poruke svedoku VV u kojima je zahtevao da isti kao posrednik prenese oštećenom da uplati najpre iznos od 10.000 evra, a zatim je u daljoj komunikaciji zahtevao manje novčane iznose i to na tekući račun navedenog broja, te da će, ukoliko ne uplati novčani iznos na internet portalu „... NEWS“, objaviti više tekstova u kojima će iznositi navodne nepravilnosti u radu oštećenog kao ... i ... Opštine ..., saradnika Opštinske uprave i direktora javnih preduzeća.

Prema odredbi člana 215. KZ, krivično delo ucena iz stava 1. tog člana, čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, zapreti drugom da će protiv njega ili njemu bliskog lica otkriti nešto što bi njihovoj časti ili ugledu škodilo i time ga prinudi da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine.

Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju u činjeničnom opisu krivičnog dela ucena u pokušaju iz člana 215. stav 1. u vezi člana 30. KZ, za koje je okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašen krivim nije bilo nužno formalno navesti zakonski tekst direktnog umišljaja, imajući u vidu da je u izreci presude navedeno da je krivično delo izvršeno u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi, a postojanje namere je nemoguće bez umišljaja, jer ga usmerava na ostvarivanje određenog cilja i kao takva pojačava voljni element umišljaja, pa činjenica da je u činjeničnom opisu dela formalno izostao zakonski opis direktnog umišljaja nije od uticaja na postojanje predmetnog krivičnog dela. Ovo pogotovo ako se ima u vidu da iz činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci pravnosnažne presude, očigledno nije izostao opis sujbektivnog elementa krivičnog dela, budući da iz opisanog postupanja okrivljenog nedvosmisleno proizlazi da je okrivljeni bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje.

Pored iznetog, u činjeničnom opisu dela označena je radnja izvršenja okrivljenog, koja se sastoji u upotrebi pretnje prema oštećenom da će otkriti nešto što bi škodilo njegovoj časti i ugledu u cilju da istog prinudi da mu na štetu svoje imovine uplati tačno neutvrđen novčani iznos, a sve u nameri da pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist. Pri tome, u činjeničnom opisu dela, nasuprot navodima zahteva, pretnja je konkretizovana navodima da će okrivljeni objavljivanjem tekstova na označenom internet portalu otkriti navodne nepravilnosti vezane za radnu i profesionalnu delatnost oštećenog, a što bi škodilo njegovoj časti i ugledu.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud nalazi da iz činjeničnog opisa dela u izreci pravnosnažne presude proizlaze sva zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela ucena u pokušaju iz člana 215. stav 1. u vezi člana 30. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen pobijanom pravnosnažnom presudom.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branioca okrivljenog da je pobijanom pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je krivična sankcija koja je izrečena okrivljenom prestroga, s obzirom na utvrđene olakšavajuće okolnosti, a kod kod činjenice da na strani okrivljenog nije utvrđena ni jedna otežavajuća okolnost.

Vrhovni sud nalazi da branilac okrivljenog, iako formalno ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, iznetim navodima zahteva pravnosnažnu presudu osporava zbog nepravilne odluke o krivičnoj sankciji, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Prema navodima zahteva, sud je činjenicu da je okrivljeni vlasnik odnosno uredenik internet portala navedenog u izreci presude pogrešno utvrdio na osnovu iskaza svedoka VV, umesto uvidom u registar medija i informatičke podatke.

Po oceni ovoga suda branilac okrivljenog iznetim navodima ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 441. stav 1. i 440. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Branilac kao razloge podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 8) i člana 439. tačka 2) ZKP, koje predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca.

Međutim, kako branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ne obrazlaže i ne precizira u čemu se sastoje istaknute povrede, Vrhovni sud je ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti, u ovom delu, nema propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, a Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. i 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                      Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                    Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić