Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž 39/21 od 18.06.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, a drugostepena presuda je potvrđena dok je žalba Višeg javnog tužioca u Novom Pazaru odbačena kao nedozvoljena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Višeg suda u Novom Pazaru i Apelacionog suda u Kragujevcu, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Derviš Gašanin, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 441. stav 1. u vezi člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i pobijane presude ukine, a predmet vrati na ponovno odlučivanje Višem sudu u Novom Pazaru.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je Viši sud u Novom Pazaru, povredio odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca sa obrazloženjem da je krivični postupak prema okrivljenom vođen po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužioca u Novom Pazaru, Odeljenje u Sjenici, da je ožalbena presuda doneta povodom izjavljene žalbe javnog tužioca, zbog krivičnog dela iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koje se goni po službenoj dužnosti, a viši sud je svojom presudom okrivljenog oglasio krivim zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ i izrekao mu uslovnu osudu, čime je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo iz člana 122. stav 1. KZ, a da za to nije postojalo ovlašćenje tužioca za zastupanje u ovom predmetu. Prema navodima zahteva da bi oštećeni kao tužilac preuzeo krivično gonjenje i zastupao optužbu neophodno je da javni tužilac odustane od optužbe zbog krivičnog dela iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje se goni po službenoj dužnosti, nakon čega se oštećeni pita da li preuzima krivično gonjenje i zastupa optužbu, koji postupak je propisan odredbom člana 52. stav 1. ZKP, po kojoj sud nije postupio, već je pravnu kvalifikaciju radnji okrivljenog prema odredbi člana 122. stav 1. KZ izvršio samo na osnovu činjenice što je u toku pretresa pred drugostepenim sudom oštećena izjavila da se pridružuje krivičnom gonjenju i da ističe imovinskopravni zahtev. Stoga se, prema navodima zahteva, u situaciji ako je viši sud zauzeo stav da je oštećena preuzela krivično gonjenje i da će u daljem toku postupka zastupati optužbu postavlja pitanje kako je bilo moguće da na pretresu pred drugostepenim sudom optužbu zastupaju i javni tužilac i oštećena kao tužilac.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizlazi da je Osnovni javni tužilac u Novom Pazaru, Odeljenje u Sjenici, dana 25.07.2018. godine, podneo optužni predlog Kto 61/18 protiv okrivljenog AA, zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ, kod kog optuženja je javni tužilac ostao do kraja postupka pred drugostepenim sudom. U prvostepenom postupku koji je vođen po navedenom optužnom predlogu javnog tužioca, okrivljeni AA je presudom Osnovnog suda u Sjenici K 65/20 od 08.10.2020. godine oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koja presuda je usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Novom Pazaru, Odeljenje u Sjenici preinačena presudom Višeg suda u Novom Pazaru, Kž1 53/21 od 08.04.2021. godine, tako što je okrivljeni oglašen krivim zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, pa mu je izrečena uslovna osuda. Apelacioni sud u Kragujevcu je odlučujući žalbama branioca okrivljenog i Višeg javnog tužioca u Novom Pazaru, doneo presudu Kž3 9/21 od 18.06.2021. godine kojom je žalbu branioca okrivljenog odbio kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio, dok je žalbu Višeg javnog tužioca u Novom Pazaru, odbacio kao nedozvoljenu.

Naime, prvostepeni postupak je vođen po optužnom predlogu javnog tužioca, podnetom zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti i pri tom optužnom predlogu nadležni javni tužilac je ostao do okončanja postupka pred drugostepenim sudom. Oštećena BB je dva dana nakon kritičnog događaja – 03.07.2018. godine podnela krivičnu prijavu protiv okrivljenog AA, zbog krivičnog dela laka telesna povreda, a na pretresu održanom pred drugostepenim sudom dana 08.04.2021. godine, ispitana je u svojstvu svedoka i tom prilikom se izjasnila da se pridružuje krivičnom gonjenju okrivljenog i ističe imovinskopravni zahtev.

Odredbom člana 65. stav 2. ZKP, propisano je da se privatna tužba podnosi u roku od tri meseca od dana kada je oštećeni saznao za krivično delo, a stavom 3. istog člana propisano je da ako je oštećeni podneo krivičnu prijavu ili predlog za krivično gonjenje, a u toku postupka se utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi, prijava, odnosno predlog smatraće se blagovremenom privatnom tužbom ako su podneti u roku predviđenom za privatnu tužbu. Dakle, u smislu citiranih odredbi, oštećena je tokom krivičnog postupka imala svojstvo potencijalnog oštećenog tužioca za slučaj odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja ili ako se tokom postupka utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je oštećena podnošenjem krivične prijave protiv okrivljenog kao i izjavom datom pred drugostepenim sudom kada je ispitana u svojstvu svedoka, kojom prilikom se izjasnila da se pridružuje krivičnom gonjenju protiv okrivljenog i ističe imovinsko pravni zahtev, jasno izrazila svoju volju za krivični progon okrivljenog.

Stoga, u situaciji kada se sprovede krivični postupak po optužnom aktu javnog tužioca za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, te sud nakon održanog glavnog pretresa na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja oceni da se u radnjama okrivljenog stiču zakonska obeležja krivičnog dela koje se goni po privatnoj tužbi, izjava oštećenog data u krivičnom postupku da se pridružuje krivičnom gonjenju, po oceni ovoga suda, smatraće se izjavom za nastavljanje postupka za krivično delo za koje se goni po privatnoj tužbi.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, neosnovan.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili odredbu člana 16. stav 2. i 5. ZKP, jer su pogrešno prihvatili iskaze oštećene i njene sestre kao istinite, logične i ubedljive, dok iskazi svedoka VV, GG i DD nisu prihvaćeni, niti je odbrani okrivljenog poklonjena vera, pri čemu ista nije ocenjena u vezi sa ostalim izvedenim dokazima, a posebno sa nalazima i mišljenjima veštaka medicinske struke, prema kojima je isključena svaka mogućnost da su telesne povrede opisane u izreci presude, mogle nastati udarcima štapom na način kako je to opisala oštećena u svom iskazu a tim pre, što je ista zatražila medicinsku pomoć tek treći dan nakon kritičnog događaja, zbog čega, nije postojao zakonski osnov da se okrivljeni oglasi krivim za predmetno krivično delo, tako da je na njegovu štetu povređen zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenog, iako formalno ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, pri čemu iz takvih činjeničnih zaključaka daje sopstveno viđenje kritičnog događaja različito od onog opisanog u izreci pobijane presude, zbog čega branilac suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i takvom ocenom činjenično stanje utvrđeno u pobijanim presudama, čime ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da su razlozi presude protivrečni izreci, zatim da su razlozi o odlučnim činjenicama koje su bile predmet dokazivanja potpuno nejasni i protivrečni kao i da postoji protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, navodima da je okrivljeni neosuđivano lice, rođen 1942. godine, otac četvoro dece i slabog imovnog i zdravstvenog stanja, koje okolnosti sud nije potpuno i pravilno cenio na strani okrivljenog, tako da je presuda i u pogledu odluke o krivičnoj sankciji nepravilna i nezakonita.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog iznetim navodima zahteva ne ukazuje da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, već da je nepravilna odluka o krivičnoj sankciji, s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude veća ili manja i time ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povreda zakona iz člana 16. stav 2. i stav 5, člana 438. stav 2. tačka 2), člana 440. i člana 441. stav 1. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog kao razlog podnošenja istog, ističe povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ali istaknutu povredu zakona ne obrazlaže, ne ukazujući u čemu se ogleda prekoračenje optužbe.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona, podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

Kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku odnosno postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja, koji su istaknuti u zahtevu, u smislu člana 489. stav 1. ZKP, i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona, na koju se zahtevom ukazuje, to je ocenjeno da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                  Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                 Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić