Presudom Apelacionog suda u Nišu 9Kž1.br.898/14 od 25.11.2014.godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Prokuplju i branilaca okrivljenih M.R. i B.Z. i potvrđena je presuda Višeg suda u Prokuplju K.br.4/10 od 24.03.2014.godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.R.- advokat M.T. zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 1), 2) i 3), člana 439. tačka 2) i člana 462. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud primenom člana 423. tačka 2) ZKP oslobodi od optužbe okrivljenog M.R.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pravnosnažne presude zasnivaju na nezakonitim dokazima i to na iskazima svedoka oštećenih E.L., Đ.L. i T.L. datim na zapisnicima sastavljenim pred organima Republike Austrije - policijske inspekcije u Ybbs-u na Dunavu. Ovo iz razloga što su oštećeni saslušani od strane policije, a ne od strane suda i što nisu saslušani na maternjem jeziku u prisustvu legitimnog tumača, odnosno prevodioca i nisu položili obaveznu zakletvu za svedoke, iako je pravosuđe Republike Srbije kao zemlje molilje imalo obavezu da kod pravosudnih vlasti zamoljene države podnese zahtev da se oštećeni saslušaju u prisustvu tumača i pod zakletvom, a koji zahtev je u skladu sa članom 14a Evropske konvencije o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima i sa članom 8 Ugovora o pružanju pravne pomoći koji je zaključen 1950.godine između države SFRJ (pravni naslednik Republika Srbija) i države Austrije.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni ovoga suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Isti navodi o povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Nišu koji je postupao po žalbi branioca okrivljenog M.R. izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Prokuplju K.br.4/10 od 24.03.2014.godine. Apelacioni sud u Nišu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 3 presude 9 Kž1.br.898/14 od 25.11.2014.godine izneo u svemu jasne, detaljne i argumentovane razloge, koje i Vrhovni kasacioni sud u potpunosti prihvata kao pravilne, te u smislu člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.R. u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što suštinski ovu povredu zakona obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, isticanjem da u toku krivičnog postupka nije dokazano da je okrivljeni M.R. primenio silu i pretnju prema oštećenima u nameri da oduzimanjem njihovih pokretnih stvari pribavi protivpravnu imovinsku korist, već da iz izvedenih dokaza nedvosmisleno proizilazi da je okrivljeni, koji je zbog ranijeg života na K. ogorčen i ljut na A., radnju zaustavljanja vozila oštećenih, a što po mišljenju odbrane ne može predstavljati primenu sile, preduzeo sa namerom da psuje i izvređa oštećene koji su pripadnici a. nacionalnosti, te da iz izvedenih dokaza proizilazi da se okrivljeni M.R. nije prećutno saglasio sa radnjama okrivljenog B.Z. i da nije pristao da sa njim u saizvršilaštvu izvrši krivično delo razbojništvo, a uzimanje zlatnog lančića, novca, mobilnih telefona i pasoša oštećenih je samovoljni postupak okrivljenog B.Z. u čijoj kući su pronađeni zlatni lančić i četiri pasoša oštećenih, a ispod sedišta njegovog automobila 100 evra, a što proizilazi iz iskaza svedoka B.M. - radnika PU Prokuplje. Takođe se navodi i da su iskazi oštećenih protivrečni i konfuzni u pogledu toga ko od njih je kritičnom prilikom upravljao vozilom, te u pogledu toga koliko je lica bilo u vozilu okrivljenih, zatim da li su radnje oduzimanja pokretnih stvari izvršili oba okrivljena ili samo jedan, a protivrečni su i u pogledu iznosa oduzetog novca. Napred navedeno, po nalaženju ovoga suda, u bitnom predstavlja osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza u pravnosnažnim odlukama.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje i na povrede odredaba člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, isticanjem da je izreka prvostepene presude nerazumljiva i protivrečna sama sebi, jer u istoj nije označeno da je okrivljeni uračunljiv i nije označen umišljaj kao subjektivno obeležje krivičnog dela, te da su razlozi presude protivrečni izreci i to posebno vezano za iskaze svedoka, kao i da u prvostepenoj i drugostepenoj presudi nisu navedeni razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja, a i oni razlozi koji su navedeni su potpuno nejasni i to vezano za vrstu umišljaja sa kojim su postupali okrivljeni i za to u čemu se konkretno sastoji njihovo saizvršilaštvo, kao i vezano za primenu sile i pretnje od strane okrivljenog M.R., a osim toga dati razlozi su u znatnoj meri protivrečni sa sadržinom isprava i zapisnika o iskazima svedoka. Takođe se ukazuje i na povredu odredbe člana 462. stav 3. ZKP, isticanjem da prvostepeni sud nije izveo sve procesne radnje i nije raspravio sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svojoj odluci kojom je ukinuo prethodnu prvostepenu presudu, a posebno nije neposredno ispitao oštećene, a što je bio dužan da učini shodno odredbi člana 462. stav 3. ZKP. Navedene povrede u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu.

Naime, odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeno je pravo okrivljenog (dakle i njegovog branioca shodno odredbi člana 71. tačka 5. ZKP) na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda koje su učinjene u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom (član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP).

Odredbom člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP propisano je da će Vrhovni kasacioni sud u sednici veća rešenjem odbaciti zahtev za zaštitu zakonitosti ako je nedozvoljen (člana 482. stav 2, član 483. i član 485. stav 4. ZKP)

Imajući u vidu da branilac okrivljenog u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, iako formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 439. tačka 2) ZKP), te zbog povreda koje nisu taksativno nabrojane u članu 485. stav 4. ZKP, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu, a zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.R.-advokata M.T., Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na ovu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                                           Vesko Krstajić, s.r.